Запад очима не верује

У Симферопољу је довољно рећи да си Србин и сва врата ће ти бити отворена. У епицентру кризе између Русије и Запада све одише зачуђујућом нормалношћу

Ово више није међународни лет! – с усхићењем добацује један од путника на линији која повезује Москву са главним градом Крима, Симферопољем.

Месец дана од преливања украјинске кризе на Крим, у Симферопољу мало тога видљивог још увек подсећа на донедавну матицу. При слетању авиона из Москве, јединог тренутног лета ка главном граду Крима, путнике дочекује гранична полиција која и даље носи униформе Украјине и издаје документе са украјинским печатима. Такси ћете платити у украјинским гривнама, а најбољи хотел у граду носи име „Украјина“.

На стотинак метара од хотела, испред Врховне раде Крима, зграде парламента, Украјине више нема. У зграду је 27. фебруара, око четири ујутру, упало више десетина наоружаних војника без ознака, скинуло украјинску и поставило руску заставу. До краја тог дана одржана је специјална седница парламента на којој је изабран нови премијер, који све своје кораке усаглашава са Москвом.

Од тада па до данас, испред зграде се смењују козаци у разнобојним маскирним униформама, који чувају улаз у парламент, активисти који им у шаторима кувају чај и ТВ екипе из целог света које своја укључења уживо снимају управо са овом сценом у позадини.

Преко пута, на Тргу Републике, деца се спуштају на тобоганима, а у пешачкој улици – од кафића до продавница – све одише зачуђујућом нормалношћу за место које је епицентар највеће кризе између Русије и Запада од краја Хладног рата.

Симпатије према Србима су на Криму очекивано велике, како због косовског случаја тако и због подршке коју Кримљани добијају од Срба преко друштвених мрежа.

– Знаш како се сналазимо овде на Криму? – каже један хрватски новинар у Симферопољу.

– Само кажемо да смо Срби и сва врата су нам отворена, све може.

Западним новинарима иде много теже. Покушавају да пронађу приче о озбиљним сукобима. Нема их. Покушају да пишу приче о угрожености Татара на полуострву. Нема основа. Покушају да од неколико присутних српских „четника“ направе „страшне српске паравојне формације“. Али брзо увиде да су „четници“ пре свега кримска туристичка атракција. Не иде.

Шта је то Запад више запањило на Криму?

Лакоћа којом су Руси и Кримљани преузели контролу над безбедносним снагама? Одсуство насиља? Начин на који је цео локални административни апарат глатко наставио да ради, само заменивши једну матичну државу другом? Беспрекорно организован и спроведен референдум? Резултат од преко 95 одсто подршке, који несумљиво указује на вољу грађана Крима? Славље и осмеси грађана на улицама због тога што поново гледају ка толико жељеној Москви а не више ка Кијеву?

Све то – а можда највише решеност Русије да до краја одбрани црвену линију коју је очигледно повукла у тренутку када је Запад помислио да је оркестрирањем државног удара у Украјини успео да понизи Москву.

Русији је прекипело, а нарочито Русима на Криму и аутономном граду Севастопољу, на југозападу полуострва. Овај град је Катарина Велика основала 1793. као прозор Русије ка јужној Европи, на исти начин на који је Петар Велики оснивањем Санкт Петербурга отворио Русији прозор ка северној Европи.

Током Кримског рата град је преживео 11 месеци опсаде, а током Другог светског рата, 1942. године, 250 дана опсаде Немаца: 200.000 становника је изгубило живот јер се нису предавали већ су се борили до последњег метка. Мало се зна да је Севастопољ тек 1991. године формално постао део Украјине – до тада је био везан за Москву. Те године, руски председник Борис Јељцин је великодушно, у свом стилу, поклонио Севастопољ Украјини.

ЈАЛТА ПОНОВО ЧЕКА

Можда нема бољег места за разматрање значаја новонастале политичке и дипломатске кризе од пространог парка палате Ливадија, надомак Јалте, на југу Крима, у атмосфери палми и предивног погледа на Црно море – на месту где су фебруара 1945. године Стаљин, Черчил и Рузвелт договорили нови послератни геополитички поредак у Европи.

Палата је сада музеј. Али можда би могла да отвори своја врата за неку нову конференцију на Јалти на којој би требало да се утврди ко је, када и како у последњих 20 година систематски уништавао поредак који је Европи гарантовао сада толико потребну стабилност.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *