Заклаше ми усташе тек рођеног сина, једва да је шест сати гледао овај погани свет

Јуна 1990. године у Челебићу сам записао и ово:

Школа у Челебићу, једно од губилишта на којему је до пуног изражаја дошла сва безумност, бестијалност и свирепост усташког покрета, и данас стоји као и оних крвавих јулских дана 1941. године када је у њој и пред њом на најбездушнији начин уморено близу четири стотине Срба из овог лијепог села, углавном нејачи, од тек рођеног дјетета до убогог старца. Ништа се није промијенио сем што су зидови омалтерисани и окречени и кров промијењен. У њој и данас уче ђаци, али, на велику жалост и срамоту, не уче највежнију лекцију, ону коју би морали научити чим прекроче праг ове уклете куће.

Нигдје нема никаквог записа, никаквог знака шта се то ту догодило прије безмало педесет година јер је некоме очигледно било много стало да се та велика срамота и гријех хрватског народа прикрије и заборави и докази злочина уклоне.

(Школа у Челебићу је током Другог свјетског рата изгорела. Послије рата је обновљена, али без било каквог биљега који би подсјећао на језиви злочин који се одиграо у њој. У најновијим ратним сукобима деведесетих година прошлог вијека, ова суморна и окрвављена кућа је поново разорена. Зидина је већ зарасла у коров и тако ће вјероватно за сва времена нестати и трагови свега што се овдје одиграло на Огњену Марију 1941. године и дан-два раније,прим.Б.С.).

Нијесу, међутим, успјели да уклоне и ућуткају живог свједока и очевица тог покоља.

Кућа седамдесетогодишњег Душана Вујановића је тик уз школу, тамо гдје је била и прије педесет година, ни двадесетак метара од ћошка до ћошка. Дијели их само пут.

Сувоњави старчић, иначе крепак и ватрен, о страхотама које је гледао пред школом, о својој стравичној личној, породичној трагедији говори смирено, прибрано као да се све то ту њега не тиче:

„Рат и преврата ме завати у војсци. У Шкофјој Локи, у Словенији. Управ, капитулација ме затекла на Триглаву. Одатле сам ти све довдика пјешке. Двадесет и пет дана.

У Љубљани ме ухапсило, војску хапси све редом и трпа у логор. Искочим ја некако из жице и улетим ту близу у неку кућу. Тамо само једна баба. Закумим ја, ако зна бога и светог Јована, да ми да какво цивилно одијело. Би она готова, боме, те мени цивилно одијело, одјену ме од главе до пете. Остави јој ја све војничко па пут под ноге, све по страни, од заклона до заклона, више ноћу него дању, и жедан и гладан, изби овдинак некако уочи Ђурђевдана.

Имао мајку, Милицу, и пет сестара — Боју, Босиљку, Јелку, Милку и Анђу. Био и ожењен — Стоја несрећна, да простиш, била носећа. Отац ми још давно отишо на рад у Белгију и рат га тамо затекао.

Не би за дуго, изби наредба усташке власти да свак преда оружје и што год има од војничке опреме. Ја нит што имам, нит се јављам. Ето мени патроле. Воде у постају. Била овдинак у кући мога стрица, покојнога Нике Вујновића. Дај оружје и опрему! Немам! Имаш, немам…

Бог зна шта би и како са мном било да се у зло доба не сјетих да сам оне ноћи кад сам дошао на цести срио Ника Крижана, званог Вржина, сељанина ту мога, Хрвата.

Брже они патролу за њега. Боме он ту би човик, каза: јес брате, срио сам овога човика на цести код Матковића куће у поноћи, еглендисали смо мало и на њему ниђе ништа војничко није било…

Пуштише ме, али ја опет ништа се не разумам и на зло не мислим колико на лањски снијег. Радим, трчим, ваља толико уста ранит…

Ту долика у пољу ја и још двојица косимо жито. Итамо да уграбимо приђе светаца Огњене Марије и Светога Илије — веле не ваља о житу радити на те свеце. Ето ми једнога рођака старога, Васа Вујановића:

— Ајде, јебем вам жито, пушћите нека га ђаво зобље, но се склањајте и бижите куј знате — нас нема…

Ми брате, што јес јес, зачудисмо се шта човик збори — не вјерујемо да се народ може клати. Послушамо ипак, напуштимо све и дођемо кући.

Боме, примицало се ужиње доба, тако око пет сати пред вече — ето гони људе и овдикар поред куће у школу. Ја се био склонио, али сам био толико глупав и убијеђен да им неће ништа па лијепо изађем и иђем сам право у школу — њима у руке.

Људи су поједини, боме, били свјесни: не ваља, рекли одма и подизали се да ударе на стражаре — у једно доба био само један стражар. Али, био ту један човик који је био путар па је он са усташама био добар и рачунао је сигурно да ће њега пушћат, да неће њега убити. Перо Краварушић се звао. Зборио: ако ви ишта кренете ја ћу одма јавити стражи…

У неко доба ето на врата један усташа. Марко Билић из Љубунчића. Гледа по оној учионици па кад ме угледа викну:

— Вујановић!

Устанем ја. Он ми руком даје знак да изађем. Мислим ја сад ће мене тућ. Изгони људе, брате, поједине па убије бога у њему и опет га враћа назад.

Он јок. Приђе. Пружи ми кутију да запалим:

— Душане — каже — ајдемо у кућу.

Дођосмо овдинак. Мајка ми покојна, боме, сиротиња била, али причувала једну пршуту за прилику и стидна ненадна госта. Изреза, нађе се и чаша ракије, и ми тако сједимо.

Нијесмо се пређе познавали него тек откако је скоро дошао у Челебић. Ја радим туде на њиви или ливади, он наиђе, запалимо, проеглендишемо и тако се некако спријатељили. Вели он мени:

— Душане, ако ујутро дођу мала кола из Лијевна, неће бити добро, а ако не дођу, могло би бити нешто…

Ујутро ја гледам на прозор: ето цестом низ Барјак од Лијевна по зори задимише мала кола. Марко долеће:

— Душане, облачи женске аљине и склањај се из куће куд знаш и умијеш!

Навучем ја на брзу руку некакве рите, искочим из куће па ево овдика одма поред куће, била велика трава и некаква зова — увучем се таман ту. Марко ме видио и беспримјетно ми руком даје знак да се још боље сакријем.

Е, драгости моја, шта сам ти се већ отоле јада нагледао! Некако иза подне, биће о ручковноме добу, почеше људе изгонит из школе и редом везат. Прво жицом па послим великим дебелим конопима, све по двадестину-тридестину у један вез. Мнозина, боме, крвави и нагрђени — тукло унутра, цио дан се чула галама, ударање и запомагање. Било и пуцања, некога су и убили ко се успротивио и не дао тућ.

Кренуше. Обрнуше овдикар горе уз Водник пут Кланца, а по селу настаде писка и коевитез. Почеше догонит нејач. Укстиле патроле и само гоне и пуне школу.

Моја Стоја, злосретњица, да ли од страве или тако би суђено, уру прије тога почела да се порађа, да простиш. Довикну ми мајка или нека од сестара кријомице.

Понађујем се да би Марко могао заштити моју породицу, да неће барем Стоју дирати.

Не би тако. По прилици, Марка нико није ни питао него у сутон улетише неколицина као вуци и у моју кућу.

Мајка кумила, мараму скидала да бар Стоју оставе. Јок! Извукоше, видим, и њу и заједно с мајком и сестрама одвукоше у школу.

Е, шта се ту послим до зоре радило, бог ће га драги знати! Нема свијетла, али мисечина, добро се види испред школе.

У школи сву ноћ не престају лелек и кукњава. Видим, извлаче младе жене и дјевојке и одвлаче их за косу у дрвару поред школе или некуд иза дрваре испод оних ораха. Не познајем спрам мисеца лица ни онима које вуку ни онима који и’ вуку, али видим да се ниједна од оних које су одвели не враћа. Чује се тамо за неколико запомагање па кад престане, крвници се враћају и воде друге…

За годину је послим у дрвари и на гранам около било ишчупане женске косе, нерасплетених плетеница да си могао грабљама пластити. Везали им косу за греде у дрвари и за гране око дрваре и тако и’ силовали. Послим су сваку поклали и побили крамповима, ашовима, сикирама — у дрвари је крв била запливала до прага…

Кад свану ето пред школу петера коњских кола. Све моје комшије, брате, кочијаше. Божо Римац, Нико Барбарић, Перо Гело, Мате-Маркица Римац и не знам који би пети нако да те лажем. Они возе кола а сви други уз њиг, помажу — Стипе Поповић, Влатко Римац, Мате Пашалић, син му Петар, — ма нема га, боме, који није. Видио сам, брате, Ила Пашалића како донесе брадву од куће да њом сијече…

Пред школом, ондика право пред врата, гледам ја, најприје побише четири јака коца, вако, два десно, два лијево. Онда са стране приковаше даске и направише онај сокак, широк може бити један метар и дугачак једно три метра.

Изведу онда из школе по једно десеторо или већ колико може стати у онај сокак па им распале из митраљеза у плећи…

Одатле редом трпају на кола, баш ко снопље. Има и’, боме, и живих, копрцају се у мукама и јаучу, али се више нико не стара да им муке прекрати и да их живе не закопавају.

Други изводе и кољу пред дрваром брадвама и сикирама. На некаквом великом пању на којему су цијепана дрва одлићу главе, баш ки главице купуса.

Кољу и убијају и унутра у учионицама оне који неће да изађу. Кукање и јауке надјача по неки пуцањ или кратак рафал из машинке. Унутра су побили највише дјеце.

Кад напуне кола, возе према Барјаку. Тамо видим чекају други да истоварују и закопавају. Маркица Римац вози прва кола и све подврискује на коње и пјева као да вози шеницу са гувна…

У неко доба изведоше и моју фамилију. Напријед мајка. Иђе, брате, некеко поносно као да су је пушћили да иде дома. За њом сестре, кукавице, вриште до неба се чује, па Стоја, пригрчила нешто у травези — једва се држи на ногама. Послим сам дознао: она се, мученица, у школи породила испред зоре. Мушко је било…

Заклаше и њега, а само шес’ сати овај погани свит гледало…

Два дана сам послим ту још лежао, скамењен и ојађен. Окаменио се, ни жеђи, ни глади, ни жалости — камен, камен студени и то ти је. Прегорио, брате, некако одједном, сузе нијесам пушћио. Пресушиле, драгости моја, ко да их никад није ни било. Гледам, комшије изгоне благо из моје штале, износе што се изнијети море из куће и свеједно ми, баш ко да је туђе…

Онда проговори инат, мржња, шта ли, и диже ме. Ноћ. Бих да се извучем и пребјегнем долика преко цесте, али дочекаше страже, све једна до друге. Кренем к планини — тамо их још више. Оклопило са сваке стране, а мисечина проклета, види се на пушкомет — баш ки у подне.

Кад одоље мука, ја опет наиван, запутим се првоме комшији, Рвату, Стипи Поповићу. Видио ја шта сам видио, а опет не вирујем. Пређем некако преко жита и обноћ се увучем у његову шталу и заспем на сино.

Свануло. Ево Стипине жене Маше:

Машо, ако знаш за бога, донеси кап воде и мало крува, нијесам ево три дана ништа на уста турио — зборим јој ја и молим да никоме не казује за ме.

— Добро, добро, сад ћу ја — вели она и журно изађе.

Чекам ја и надам се круву и води, кад умјесто Маше ето двојице с пушкама! Мате Пашалић и Ганџо Римац.

Крећи!

Крећем, ја шта ћу.

Гоне ме кнезу Ники Крижану. Он вели да ме гоне у станицу. Прати ме само Мате Пашалић и ја се све надам да ћу уватити згоду и умаћи или га разоружати. А ево шта ме видиш, у тај земан се по једнога нијесам плашио у руке. Послим мислим: шта и да га разоружам кад су усташе на свакој страни, све ти је џаба да мореш летит.

Догна ме прид кућу доброга Ивана Пашалића. Сретоше нас ту двојица и нама репетираше пушке да ме убију. Из Иванове куће излетише двије жене па пред пушке — закумише да ме ту не убијају. Послушаше за чудо:

— Па, добро, немојте га ту тући, нека им буде, него га гоните и саставите са оном тројицом па потуците све заједно — рече један који се, по прилици, нешто пита.

Са мном у шталу Луке Вујановића. Ту одиста затворена још тројица — Перо Вујановић, брат му од стрица Нико и рођак Марко Вујановић.

Притворише врата. Перо уграби и испе се горика ди се сино трпа. Кад се врата поново отворише и она двојица усташа уђоше, нама питају камо онај четврти. Ми ћутимо.

Нас тројицу онда постројише једног за другим. Ја први до врата. Опали један метак. Што јес јес, нијесам га, боме, ни чуо само сам осјетио како ме нека врела игла убоде за лијеву плећку.

Падох ничице као сноп. Тако и она двојица испред мене. Марко се превија и јечи, са душом се бори. Нас двојица ништа. Један од они усташа приђе и поче да нас гура, да види да који није жив:

— Ма, бижи, јеби им матер српску, видиш да су готови… – збори онај други.

Утолико је Перо одозгора искочио кроз некакав прозорчић напоље и надао бижат. Мили боже да ти је то било чути: то пушака и другог оружја што је било у селу пуца на њега, трешти, заратило се, али га не погодило, умакао некаквим чудом.

За Петром полетише и она двојица наших џелата. Гурам ја Нику, он рањен још лакше од мене — прошло му зрно само кроз мишицу. Марко, кукавац, иште воде. Изиђем ја па уз некакве басамаке кад ето она дрвена вучија пуна воде. Ту и букара, те ја завати пуну и донеси му, али видим он не може ни воде — погодило га на бубреге…

— Браћо, бижите, бижите куд знате, ја сам готов — прошапта и раздвоји се са душом.

Нема више чекања. Нико и ја напријед. Од омора до омора, од заклона до заклона, некаквим чудом се извукосмо. Прездрависмо, прикључили се партизанима и живот кренуо даље.

Прошло некако мисец, два ли дана. Вратио се ја кући — пећини. Подне. Ја прилегао у ладовину ту испод једног ораха и сан ме преварио.

Неко ме буди. Погледам: Марко Билић! Распитао се, чуо да сам претекао и вратио се кући и ето га дошао да ме види.

Идемо у кућу — кућа празна, голи зидови. Причамо мало. Не пита много — зна све како је било. Вели да он није нити има силе да га нагна да окрвави руке крвљу недужних.

У једно доба он се маши руком у џеп, извади некакав замотуљак и вели:

— Ево, ово ти је послала мати…

Унутра три хиљаде динара и мајчин сребрни прстен.

Некако баш уочи клања отац послао из Белгије те три хиљаде. Кад видла да се зло спрема она и гурнула у њедра. Знала она нама шта ће бити па у школи скинула прстен с руке те њега и те паре гурнула Марку у џеп:

— Ето, ако ми Душан претекне, подај му, а ако не претекне, нека ти је просто — да нас споменеш…

Сазнао сам послим да су доброга Марка Билића исто усташе заклале и да му је, причало се, у њедрима нађена скривена партијска књижица комуниста…“

Живот је потекао својим током. Тачно годину дана након покоља у којему је све изгубио, Душан Вујановић се поново оженио. Ружом Лалић из Рујана којој је такође готово сва породица завршила под усташким ножем. Сину којега је убрзо добио дао је име Марко…

* * *
Овом несрећном човјеку којем се смрт тако злосудно распртила на кућном прагу тог крвавог прољећа 1941. године, није се дало да бар старачке дане проведе у спокоју и задовољству. Најприје му је у пуној младости и снази умро син Марко, нада и узданица, али старац ипак није клонуо, чак ни када је олујне ратне 1992. или 1993. године морао са породицом да бјежи и спас тражи у Бањалуци. Уздао се и сву наду полагао у унука, Марковог сина Жељка, младог студента, који је пошао на школовање у Нови Сад. Но, судбина – гуја потајка, поново се прикрала и ојађеном Душану Вујановићу ископала и то једино око – Жељко Вујановић је погинуо 1996. године у саобраћајном удесу у Новом Саду; док је излазио из градског аутобуса на њега је налетјело возило којим је – какве ли ироничне случајности – управљао неки Хрват и на мјесту га усмртило…

Недуго потом, смрт се смиловала и прекратила муке и Жељковом напаћеном дједу Душану…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“




4 коментара

  1. Мирослав

    Ову причу је требало испричати и екранизовати, а филм назвати „Српски филм“, а не ону Спасојевићеву бљувотину.Ово је прави хорор, истински и најужаснији који постоји, за овакав сценарио не треба пуно преправке, све испричано је довољно.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *