Вук – тотемска животиња Срба

Вук је био тотемска животиња старих Словена. У српском фолклору вук заузима веома важну улогу, а исто је и са митологијом. Магијска пракса Срба такође је везана за вукове, било да се ради о ритуалима заштите, астралној или етеричној пројекцији, или пак о ритуалима везаним за култ предака. Неки од ових ритуала практикују се и дан-данас због чега је важно да испитамо каква је улога ове животиње у старословенском – српском веровању.

vuk-jso

Митологија

Словенска митологија спомиње једно божаство које је у нераскидивој вези са вуком. То је Дажбог (Дајбог), бог Сунца и син Сварога, дакле,  један од Богова који се називају Сварожићима. Дажбог је као и већина божанстава териоморфан а његов животињски облик је бели хроми вук. Карактеристике вука који је Дажбогов животињски двојник свакако треба подробније анализирати будући да оне објашњавају не само Дажбогову природу већ и расветљавају нека од веровања Старих Словена везана за природне и небеске појаве. Шта заправо симболизује бела боја Дажбоговог вука? Помислићемо прво да се она односи на геогафски положај словенске прадомовине која се по многима налазила на крајњем Северу, у легендарној Хипербореји. Веома је чудно да бели вук у митологији Срба има типично поларне карактеристике. Међутим, бела боја вучјег крзна односи се, пре свега, на хтонични аспект Дажбога али и хтоничност самог вука. Дажбог је као што знамо, божанство подземног света у коме бораве мртви. Његова хтонична функција манифестује се у и веровању да је он бог рудника, дакле, божанство које обитава у подземном свету. Беле животиње у европском фолкору иначе представљају бића која повезују наш свет са светом духова тако да ње чудо што животињски облик једног хтоног божанства има крзно беле боје. Хромост Дажбоговог вука такође је везана је за хтоничну природу ове животиње а овај његов атрибут има своју основу у повезаности вука и Месеца. Као што знамо, вук је животиња која се у схватањима свих народа повезује са мрачним силама, подземним светом и демонским родом у опште. На нивоу планетарних сфера овоме, наравно, одговара Месец док је на нивоу психологије вук везан за оно нагонско и несвесно. Будући да је Месец у свим фазама, сем фазе пуног Месеца «сакат», сасвим је логично да ће једна лунарна животиња имати ове атрибуте (хромост али и мршавости поломљена кичма које су такође каратктеристике вука у српском фолклору). Сретен Петровић повезује вука посебно са фазом опадајућег месеца, периодом у коме се мрачне силе на врхунцу својих моћи. Митски вук «кривељан» такође је представљен као хром у бугарском и руском фолклору.

Још једно божанство везано је за вука и његов лунарни аспект а то је Хорз – Бог Месеца и јутарњег Сунца. Будући да се Хорзова владавина протеже од заласка сунца до његовог изласка можемо закључити да се овај период поклапа са периодом у коме је вук као животиња на врхунцу својих моћи (као што знамо, вук у то доба најчешће лови а такође, ово је и доба у коме се поједини људи – вукодлаци претварају у свог животињског претка). Један украјински мит говори о вези вука и Хорза: Кнез Вишеслав путује ноћу од Кијева до Крима преваљујући ову раздаљину великом брзином, такозваном «вучјим трком». Његов циљ је да до Крима стигне пре него што се зачују петлови, односно, пре него што изађе Сунце. Вишеслав покушава да пресече пут Хорзу, односно, Месецу и да, као типичан вукодлак, избегне зраке Сунца који би га очигледно вратили у људски облик. Јер шта је «вучји трк» ако не опис Вишеславовог путовања у вучјој форми тј. опис њега самог као вукодлака? У Украјни је, иначе, бели вук везан за Лесовика, шумског духа који је раније вероватно био сам Бог шума а овај дух назива се између осталог и «вучјим пастиром». Важно је инапоменути да мотив вука који јури Месец не постоји само у словенској митологији. Стари Нордијци веровали су такође да за Месецом јури вук чије је име Манагарм, који прождире Месец када га коначно стигне, узрокујући тако његово помрачење.

Још један мит везан је за вука а овај мит говори о Дажбоговом путовању у подземни свет и његовом браку са Мораном, словенском богињом смрти. Наиме, Морана и Дажбог имали су сина Вана кога је мајка ослепела, из жеље да се освети Дажбогу у когавише није била заљубљена. Ван је бачен у јаму, међутим, одатле га спашава Радгост и односи Живи која му је живом водом повраћа вид. Дажбог Морану за казну баца на ломачу и док гори, она проклиње Вана да постане вук. Ванова сестра Пољеља сазнаје да може спасти брата ако ћути седам година, а кад прође овај период он ће поново стећи своје људско обличје. Иако пролази кроз тешка искушења Пољеља ћути чак када је ставе на ломачу, међутим, у том тренутку се навршава период од седам година и Ван се претвара у човека спашаваљући сестру од сигурне смрти. Ипак Ван губи своје божанске моћи и као такав постаје само човек, од кога, по предању потичу Срби као народ. О култу вука код Срба биће речи касније а ово излагање о улози вука у словенској митологији завршићемо освртом на нетрадиционалан систем словенског паганизма, такозвани словенски ведизам Јурија Мирољубова и Александра Асова, и на место вука у овом систему.

Словенско-ведска астрологија која своју основу има у руском фолклору такође спомиње вука као важан фактор у догађајима који се одигравају у астралном свету богова – Наву. На словенском небу налази се сазвежђе Вука као и сазвежђе Волха Змајевича који утичу на збивања у свету богова, а ова збивања су пре свега везана за годишње кретање сунца – Дажбога и сазвежђа кроз која он пролази. Чак и један словенско-ведски бог, тј. божанство које је изворно ведско а касније је, од стране словенских неопагана словенизовaно, има вука за своју животињску форму. У питању је Индра, чији је син такође вук – Волх Змајевич , односно српски – Змај Огњени Вук. Александар Асов спомиње венетско племе које је живело на северу Европе а које је обожавало Индру и његовог сина, тј. поштовало је богове у лику вука. Сами Руси иначе обожавају медведа који је њихова тотемска животиња, будући да је руски митски предак био медвеђи бог је Велес.

Култ вука код старих Срба

Вук је, по Веселину Чајкановићу митски предак српског народа. Будући да су се Срби одавнина клањали Дажбогу сасвим је логично да се његов животињски облик сматра српским тотемом. Доласком хришћанства свети Сава преузео је готове све функције Дажбога, између осталих и његове вучје карактеристике. Зато се свети Сава назива заштитником вукова или као и Лесовик «вучјим пастиром». Веровање у вука као животињског претка код Срба се манифестује у многим обичајима. Рецимо, када је роди дете, у селу се његово рођење објављује тако што домаћин куће викне: «Родила вучица вука!». Српска мајка своме детету такође открива његово вучје порекло певајући ми следећу успаванку: «Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила». Још један обичај показује да су Срби веровали у своје вучје порекло. Новорођено дете Срби и су провлачили кроз вучје чељусти и тако би му омогућавали заштиту од зла, болести и демона. На тај начин божански предак Срба, Дажбогов хроми вук штитио би свог потомка. Коришћење бројних вучјих амајлија имало је исту сврху па су се делови вучјег тела често користили за терање злих сила. Од познатих амајлија ту су вучји зуби, чељусти, очи, срце, канџе и длаке а ова последња амајлија је по веровању могла да отера чак и самог ђавола.

Иначе, име Вук често је у српском народу, будући да се раније веровало да онај ко носи име тотемске животиње бива заштићен од свакавих зала. И дан-данас срећемо имена као што су Вук, Вукашин, Вукан, Вучица и Вукица, као и презимена Вучић, Вујошевић, Вукадиновић, Вујовић, Вучелић и многа друга. Бројни топомними такође су везани за име српског животињског претка: Вучидол, Вукодраж, Вучитрн, Вучје брдо итд. У Бугарској такође постоје многа места у чијој се основи имена налази именица «вук» односно бугарски «вьлк”. Нека од њих су: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчиградь, Вьлчовци, Вьлчиня итд.

Каква је улога вука била у религиозном животу старих Словена? Неки обичаји очувани си и дан данас тако да на основу њих можемо да реконструишемо основне одлике вучјег култа. Вуку су, у Србији посвећени зимски празници Мратинци. Осим тога, празник Светог Саве такође је везан за ову животињу а разлог томе је што је свети Сава, иначе српски светац-заштитник, преузео функције Дажбога. За време вучјих празника вуку су се приносиле жртве у храни, а такође су се вршиле и радње које би омогућиле заштиту од вука који је сељацима чинио велике штете нападајући њихову стоку. Рецимо, за Божић се у Србији припремала «вукова вечера» која је као жртвена понуда имала за циљ да умилостиви вука и обезбеди заштиту стоке. Ову «вукову вечеру» односио би један члан породице на раскршће, најчешће дете, које би оставивши храну тј. жртву вуку не осврнувши се одлазило кући. У Србији и Црној Гори зимски светитељи свети Тома и свети Арханђел по веровању отклапају вучје чељусти да би казнили непослушне чобане па вршењем симпатичке магије, сасвим неприлично за хришћанске свеце, шаљу вукове на стадо чобана. Вук се не сме спомињати за време такозваних вучјих празника. У случају да се, пак спомене, вук би се, по веровању, тако призвао и учинио многа зла стоци и људима. Вук се не сме спомињати ни ноћу, дакле , у периоду његове владавине па се уместо његовог имена користе називи непоменик, дивјина, каменик и ала.

Од вука се човек штити и тако што са њиме оствари родбински однос. Ова магијска пракса зове се кумљење и она је била прилично честа у религиозном животу Срба. Човек би овим актом кумљења обезбедио себи вукову заштиту јер, наравно, вук неће напасти оног који му је на неки начин род нити ће га економски оштетити нападајући му стоку. Србин се и од куге штитио ритуалом кумљења па је би у ту сврху призивао Чуму, односно персонификовану кугу и њу би називао кумом. Чак се и данас , у време које још увек можемо назвати хришћанским људи куме на стари, пагански начин, па ако неко жели да спречи неког да му наштети или га моли да му помогне каже «Кумим те Богом».

Како кажу историјски извори, народи који су живели у близини Словена веровали су да се њихови суседи понекад претварају у вукове. Особе које преузимају животињско обличје у словенском фолклору називају се вукодлацима који се понекад идентификују са вампирима. Постоје два начина да човек постане вукодлак. Један је повезан са одређеном врстом магијске праксе сличне астралној пројекцији при којој душа човека напушта његово тело и улази у тело друге животиње док је други начин повезан са култом предака, посебном предачким култом код Срба. Споменули смо већ украјинског кнеза Вишеслава који се ноћу претвара у вука и «вучјим трком» пресреће путању Месеца. Вишеслав је очигледно био обдарен способношћу да пошаље своју душу у тело вука што је типична одлика шамана из свих крајева света. Словенске бајке пуне су описа сличних ситуација па тако имамо јунаке који се претварајају у змије, принцезе које се претварају у жабе итд. У српском фолклору постоји веровање у људе који се рађају са посебним способностима – аловите или змајевите људе као и здухаче. Ови људи би се ноћу претварали у змајеве, ваздушне духове – здухе или животиње, и на тај начин штитили своје село, нападали оно суседно или пак обављали неке друге магијске радње.

Веровање у вукодлака постоји код свих словенских народа. Код Бугара се овај ентитет зове влъколакъ, код Руса волкодлак, код Чеха влкодлак, Пољака wилколак, а Срба и Хрвата вукодлак. Ова именица се састоји од две речи вук и длака означавајући тако човека који има вучје крзно, односно вучји облик. Слична етимолофгија постоји и у нордијској речи улфсарк, где именица улф означава вука а сарк  кожу или кошуљу. Ове именице односе се на човека сличних карактеристика – човека који је својом вољом за живота или после смрти (као што је то случај код Срба) постао обузет својом животињском природом. Вукодлаци и улфсарци су очигледно на неки начин повезан са вучјим тотемом, што ће рећи да они, за разлику од других, у јаком су крвном или духовном сродству са својим животињским претком. Јер и у нордијском и у словенском фолклору постоје људи који се претварају у друге животиње, а таквии људи су, рецимо, словенски здухачи или аловити људи које смо већ споменули као и нордијски берсерци, људи који се делимично претварају у медведе.

Вукодлак је у српском фолклору повезнан са култом предака, односно веровањем да ће се њихов мртви сродник после смрти претворити у крвожедно вуколико створење. Овакво биће називе се и вампир а његова основна карактеристика је неутољива жеђ за крвљу. Зашто су Срби веровали да ће мртвац преузети баш облик вука а не неке друге животиње? Зато што је српско врховно божанство некада давно било Дажбог, бог сунца и света мртвих чији је животињски облик био управо вук. Сасвим је логично онда да ће Дажбог који влада мртвима под своју власт узети човека који је припадао његовом, вучјем роду тј. да ће српски животињски предак узети под своје свог преминулог потомка. Важно је и напоменути да вампир још није сасвим зашао у свет мртвих будући да је он на одређени начин још увек жив и да има своју телесну манифестацију. Управо та телесна манифестација има одлике оба света; људског – јер вукодлак је још увек получовек, и подземног, јер је човек попримио одлике једне хтоничне животиње.

Вукодлак је, дакле, онај који борави на граници између два света. Срби верују да ће човек постати вукодлак ако преко његовог гроба прелети нека птица или преко гроба претрчи неко живинче. После 40 дана човек се “повампири” и почиње да дави људе по кућама пијући им крв. Од те крви се вампир или вукодлак толико надује и поцрвени да се чак каже “црвен као вампир”. Осим тога, вампир одлази и својој, сада већ бившој жени и води љубав са њом из чега се по веровању, рађа дете без костију. Да би се открило ко је од нетом сахрањених мртваца постао вукодлак сељаци доводе ждребе без белега и воде га ог гроба до гроба. Када се ждребе заустави код гроба вукодлака сељаци узму глогов колац и избоду леш. Овде поново видимо нека општа места из словенске митологије и фолклора. Ждребе се одвајкада користило за гатање и предсказивање јер се у старој Европи веровало да коњи, посебно они бели или у било кавом смислу чисти (без белега) представљају везу између људског света и света духова. Глог је биљка за коју се одвајкада сматрало да има заштитничке моћи, а у циљу заштите користили су се такође бели лук, бреза и оскоруша. Осим вучјих карактеристика вампир је представљен и као човек који на леђима носи свој покров а осим око гробља и куће својих сродника које је походио, вапмир се појављивао и око воденица, амбара и сличних “сеновотих” места. Вукодлак може постати и некрштено дете које је сахрањено у мајчиној утроби. Оно после седам година порасте као вук, међутим, оно постоје кудикамо окрутније и крвожедније.

Култ вука код данашњих Срба 

Симболику вука у традиционалној култури свих словенских народа, увелико одређују његова амбивалентност и „граничност“. Као карактеристичне семантичке опозиције у вези са вуком у симболичком погледу на свет који мотивише српска народна веровања, обреде и обичаје (а што га они и одражавају), обично се наводе своје – туђе, блиско – далеко, питомо или домаће – дивље, социјално или људско – демонско, при чему се симболика вука често описује у терминима другог члана опозиције. Фундаменталније обележје, међутим, које стоји иза већине традиционалних симболичких представа о вуку, нарочито јужнословенских, чине његова посредничка (медијаторска) функција и статус граничне животиње у симболици света. Овде ће бити реч о вучјим устима (и њиховим саставним деловима – чељусти, зубима, „зеву“, ждрелу, а и о гркљану) као носиоцу великог дела посредничких значења и функција вука у симболичком моделу света што се одражава у српским народним обичајима и веровањима која се односе на вука. Видеће се да народне представе о вучјим устима даље упућују на неколико других домена и кодова традиционалне културе, те на елементе чија се значења и функције кодирају на сличан начин. Хомологије које се стварају између тих кодова мотивисане су општим схватањима о кретањима кроз телесне отворе као локусе – и операторе – за трансформисање симболичких квалитета. При разматрању симболике вучјих уста говориће се о семантичким димензијама или континуумима радије него опозицијама, ради бољег разумевања динамичног аспекта у медијалној позицији вучјих уста.

Већ по најтипичнијим глаголским предикатима вука (у народном причању о вуку, у усменој књижевности, у народним мотивацијама обреда који се изводе против дејствовања вука итд.) види се да се главна конкретна деструктивна делатност вука дешава путем његових уста и њихових саставних делова: вук коље, дави (зубима), уједе, поједе, изједе, ждере, и зева/зине (да би ујео). Овај задњи предикат има посебно значење у симболици вука; на њега ћемо се више пута вратити. Кољући и једући стоку (највише овце), вук стоку повлачи из културне сфере и уништава њену корист за човека. Преко вучјих уста, стока се креће и помиче по семантичким континуумима културно или контролисано – природно или неконтролисано, питомо или домаће – дивље, своје – туђе, блиско – далеко према природноме и неконтролисаноме, дивљему, туђему, далекоме; и „што вук собом улови и у чељусти ухвати, а хајдук у кућу унесе, то се не поврће“. Према томе, обредно-симболичко деловање на вука да би се спречило такво дејствовање, првенствено и поглавито се дешава преко његових уста као објекта, који онда метонимијски представља целог вука.

Цели низ оказионалних (кад се стока изгуби, кад вук напада на стоку) и календарских (углавном у вези са „вучјим свецима“ и граничним периодима као што су почетак зимске сезоне, Божић – некрштени дани, „Међудневица“ и др.) обичаја, обреда, забрана и магијско-симболичких поступака има за циљ да се спречи деловање вучјих уста тако да се она затворе (или оставе затворена), завежу, закамене и слично. Због ограниченог опсега текста овде не можемо да понудимо потпуни опис свих тих разноврсних забрана и поступака, него ћемо се осврнути на неколико типичних елемената из њихових вербалних, акционих и предметних кодова, уз покушај да мало подробније карактеришемо и интерпретирамо њихову симболику.

Из етнографске литературе добро су познате разноразне забране на домаћу радиност (особито на прераду вуне) и на рад око стоке у различитим – поглавито сточарским – крајевима у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, а од којих је већина везана за почетак зимске сезоне, односно на тзв. вучје свеце (Мрату, Ђорђа, Арханђела Михаила, Саву, Андреју, Игњатија, Николу, Димитрија, Данила и др. – за које се верује да управљају вуковима и да могу да им отворе и затворе уста, и за божићни период (тзв. некрштени дани Бадњи дан, Божић, Богојављење), тј. за „граничне“ и опасне периоде у којима има и највише напада вукова.Овим се периодима понегде додају и „гранични“ и „несрећни“ дани недеље преко целе године, као нпр. среда и петак. Посебно се забрањује руковање оштрим предметима, нарочито онима који се употребљавају у преради вуне и текстилној радиности, радови ткалачког циклуса, и уопште рад око стоке и њених производа. Мотивације тих забрана у неким су случајевима јасније исказане него у другима. Употреба оштрих и зупчастих предмета (ножева за резање меса, гребена за гребенање вуне, чешљева и др.) сматра се опасном због њиховог асоцирања са вучјим зубима; објекат забране чине и предмети који подсећају на вучја уста и који могу и попут њих да се отворе, као што су ножеви на расклапање, маказе (посебно оне за стрижење оваца), гребени, бритве, а и ковчези, сланице итд. Разуме се да се на забрану у вези њиховог спољашњег изгледа надовезује и забрана на њихово уобичајено употребљавање (забрана у акционом коду). Гребени и маказе као предмети забране овде нису узети из предметног кода једино по спољашњим сличностима са вучјим зубима и устима, но и на темељу њихових функција и деловања у култури, који су хомологни али супротни дејствовању вучјих уста: њихово је деловање у техничким радовима око вуне „контролисано културно-продуктивно“ (њима се продуцира чисто и добро вунено влакно за текстилну радиност), док је деловање вучјих уста (на стоку) „неконтролисано природно-деструктивно“. Другим речима, ови се предмети ритуализују због њиховог потенцијалног деструктивног дејствовања у периодима опасним због вукова, зато што се метафорично могу схватити као вучја уста и зато што објекат њиховог уобичајеног деловања – вуна – метонимијски може да представља овцу (и даље стоку.) Од њих се, чини се, забрана може ширити на друге оштре и зупчасте предмете и предмете на расклапање (чије функције не морају обавезно да стоје у вези са вуном), као и уопште на радове са вуном (а што се одатле понекад проширује и на радове са конопљом.) Уколико се по ознакама „домаће“ и „питомо“ на семантичком континууму домаће или питомо – дивље могу поистоветити људи и стока (а по народним схватањима вук зна појести и људе), забрана у вези са вучјим устима примењује се и на чешљање, шишање и бријање.

По забрани на упрезање волова види се да и јарам, у околностима опасним због вукова, може променити своју семантику и схватити се као непријатељска уста која могу да „обзину“ стоку. Слично је схватање о седлу вероватно мотивисало забрану на седлање коња од Св. Данила до Св. Јована код Срба у Буковици у Далмацији. Мање су прозирне мотивације забране на рад на опанцима и на разопућивање или скидање опанака код чобана. Ово се може свести на забрану на то да се реже или раставља материјал из којег се праве опанци (поготову ако се за њих употребљава овчја или говеђа кожа), али има и индиција да се опанак може схватити као уста, која у овим случајевима не смеју да се отворе: у једној загонеци се опута и ђон од опанка кодирају као овчји тор и говеђи гној; а у другој – у којој се појављује и вук – (људска) уста кодирају се као „тор“: Уђе курјак у тор, овцу увати, па кост изједе, а меса се не дотаче (црв у зубу). Схватање тора као „уста“ може играти улогу у мотивацији забрана на премештање, растављање, чишћење и уопште дирање торова као уста која у овим периодима морају да стоје непомичним и затвореним. Уз то је очита мотивација да се тор са овцама нипошто не сме изложити (отварањем) опасности вукова; у источној Херцеговини и код Срба Граничара забележено је веровање да се вилице божићне печенице не смеју разглавити, да не би вук дошао у тор. Понегде се употребљава и назив „уста“ за улаз у тор. И врата од стаје могу да симболизују вучја уста; тако су у Хомољу на Бадњи дан стаје морале да остану затворене, „да би вуковима уста остала затворена“.

Симболичким поистовећивањем вучјих и људских уста мотивисане су забране на употребу месних и других сточарских производа у прехрани (при чему прехрамбено деловање људских уста с обзиром на вука придобија деструктивну конотацију), као и пост и ћутање], што се све може интерпретирати као „држати уста затворена“. Тако се у Имљанима у Босни на Бадњи дан није смело ништа јести до навече, а чобани чак нису отварали уста, да би зверима (вуковима и медведима) уста била везана преко целе године; исто се није ништа јело на Ђурђевдан, да вук током наредне године не би клао овце. Томе се додаје и широко распрострањени општи табу на изговарање имена вука; поступци у случају нарушења тог табуа, као и нека еуфемистичка имена за вука, већ спадају у активне заштитне мере против деловања вучјих уста (види о томе ниже). Овде су од посебног значаја специфичне забране на изговарање имена вука за време јела, а које могу вредети и ван „опасних“ календарских периода. Тако код Срба у Јању у Босни „не ваља“ спомињати вука „преко залогаја“ у устима, јер ће иначе вук човека на путу „напасти“ или „препасти„; ако се већ на тај начин споменуо, треба тај залогај одмах да се избаци из уста.

Овде бисмо могли да споменемо и веома раширено веровање да вук може човеку да одузме глас (тј. може му затворити уста да не може викати на њега) ако га као први угледа или обзине (отвори уста на њега); обрнуто се верује да човек вуку може да затвори уста ако га као први угледа (и почне викати на њега. Према опозицији човек – вук, мотивација овог веровања могла би се интерпретирати по принципу „не могу двоја супротна уста истовремено бити отворена“, или пак по принципу да не иду заједно говорити (продуктивна активност људских уста која се овде може применити против вука) и јести (деструктивна активност вучјих уста), што може вредети и као мотивација забране на то да се говори о вуку за време јела. Сем тога верује се још да вук, ако не зине пре изласка сунца, тога дана неће моћи да отвара уста да уједе стоку.

Због своје медијалне позиције на хоризонталном плану у симболици света, и симболичког статуса чувара границе између туђег (нељудског) и свог (људског) простора (сличан статус ужива пас, али из перспективе домаћег простора), вук по народним схватањима може бити најљући непријатељ нечистој сили, често отелотвореним болестима, која нарушава границу два простора. О улози вука у народним бајањима и магији против нечисте силе и болести из такве перспективе писао је Љубинко Раденковић. Уз општу употребу делова вучјег тела у народној магији и медицини (чиме се метонимијски указује на његову присутност, нпр. у хамајлијама, у кађењу вучјим длакама итд.) и често појављивање вука у сижеима басми као активног прогонитеља болести, у многим се случајевима против нечисте силе и болести потенцира баш деструктивно деловање вучјих уста или њихових саставних делова. Томе би одговарала културно-симболичка стратегија да се деструктивни аспект вучјих уста (која су иначе отворена према домаћем и културном) на хоризонталној оси окрене у заштиту против демона и болести, и у корист човеку; тиме она из перспективе културе добијају апотропејску функцију и значај. Резултат је да се нечистој сили спречава прелаз од туђега према својему, или да се у процесу прелаза униште њене моћи.

Асоцијација вука са заштитом против болести и злих утицаја има посебно значење у вези са порођајем и бригом за малу – особито мушку – децу те у приликама високе смртности деце. Овде, међутим, важну улогу игра и општа асоцијација вука са здрављем и снагом, што за дете које се на разне начине поистовећује са вуком поред заштитног значења носи и продуктивну конотацију. Тако су у широкој употреби у хамајлијама за децу, и међу предметима који се након порођаја стављају око породиље и детета, вучји зуби, сем заштитне функције (да вештице не би појеле дете – мотивација томе може бити и да дете буде јако као вук). Позната је и пракса да се дететови први зуби зову вучићи (или вучине) да би имало јаке и здраве зубе, или да се детету око врата обеси вучји зуб против зубобоље. Занимљиво је да се међу уобичајеним заштитним предметима (против вештица, порођајних демона и урока) око новорођеног детета и породиље појављују и предмети који у периодима опасним због вукова могу да симболизују вучје зубе и уста: тако се код детета – поред белог лука и др. – редовно налазе отворени ножеви, чешљеви, бритве, као и отворене маказе и гребени (међу које се ставља дететова глава. Они изазивају асоцијацију на оштре зубе и уста која су отворена према нечистој сили, те се тако супротстављају негативном дејствовању непријатељских уста, њихова могућа веза са вучјим зубима и устима још појачавају ту симболику. Довољно је позната и пракса да се деци као јамство за здравље, дају имена типа Вук, Вуко, Вукашин и друга. У контексту симболике вучјих уста у том погледу свакако је занимљиво презиме Зјајвук, забележено у Лици, које има изразито акциону конотацију и поред елемента вук садржи и вучји глаголски предикат зјати (зевати/зинути).

Провлачење слабе, болесне или плашљиве деце кроз кожу одрану са вучјих чељусти, најчешће звану „вучји зев“ (а зове се још и „вучје вилице“ или „вучја чељуст“ већ претежно представља други, продуктивни аспект вучјих уста. Конкретне мотивације овог поступка могу да буду различите; дете се провлачи кроз вучји зев: да би остало живо (у случају кад се „деца не држе“); против сваког зла и против сваке болести; да би било „здраво као вук“; да би се лако отхранио „како се курјак лако отхранио“; или да би имало добар апетит (тј. да би јело као вук). Главни је његов циљ, чини се, ипак да се дете поистовети са вуком те да тако буде заштићено од болести и злих утицаја. Сем тога, као лек против разних болести понегде се пије вода која је преливена кроз вучју чељуст. На Косову су купали децу у води преливеној кроз вучји гркљан ако је постојала опасност да ће се удавити од плача, тј. ако им се грло толико стискало да нису могла да дишу; овај поступак очито мотивише народно схватање о „отворености“ вучјег ждрела и гркљана и о „лакоћи пролаза“ кроз њих (а што иначе у околностима опасним због вукова води до симболичког затварања вучјих уста).

Идеја да неки народ води прекло од вукова заједничка је многим европским народима, нарочито северним. То је једна од ствари која нас повезује са нордијским народима. Као што је доказао Веселин Чајкановић, један од највећих ауторитета за словенску религију, наши стари словенски богови имају много више заједничких особина са старогерманским и нордијским боговима, него са руским. Све древне европске религије воде порекло из једне заједничке, словенске.

cuvajmo-vukove




5 коментара

  1. Hitman

    X puta sam ljudima govorio i ubeđivao da je upravo Vuk naša stara životinja i da je nekada davno bio amblem našeg naroda, a ona dvoglava ptičurina je preuzeta od nekih severnih naroda ( valjda Germani ). Obično bi me nazvali debilom, čak i kada bih rekao da su ocila Mrnjavčevići preuzeli iz Vizantije, i samo ih okrenuli na drugu stranu. Odličan tekst.

  2. Стефан

    Пас је, синко некада био вук! Но данас се највише мрзе! Иако су род, у срцу уопште не личе. Један је одабрао зиму , чопор, борбу, прогон и хајку,а други се због топлине, труња и остатака са стола одреко своје величине, ланац је узасе примио и слугом се начинио. Мало по мало почео је горског брата ловити , иако и тада по лику бејаше исти. И готово га истреби ! Но никада дрво што живи у хладу не надвиси оно што слободно стоји под сунцем небеским. И тако горском цару земља у помоћ притече, крзно му јако ветар и снег начини, и зуби му силни израстоше од издаје што је не преболе. Кад пролеће дође, спустише се вукови низ планину и нађоше браћу раздвојену. Видоше им ланце што вратове им кидају и како репове подвијају и за парче хлеба се увијају. Хтедоше се вратити и кавгу не започети, јер жал им је било на тако нешто бедно ударити. Но у том мудровању пси почеше завијати и господарима земље се правећи, то им вукови опростили нису. Да им роб и сужањ земљу по којој ходе у миру блати и срами па нека је и род бивши мили, за издајице неће милости бити. И јуриш у њих начинише и гадно их побише. Од тог дана увек кад вук пса сретне да по његовој стопи гази он га гони и убија. И ништа му друго није битно ни храна ни вода, само освета истераном издајнику вучијег рода.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *