Видовдански пророк

Пише: Милорад Вучелић, главни уредник магазина „Печат“

Jовица Станишић и Франко Симатовић су толико невини да их чак ни Хашки трибунал није могао означити кривим. Само најдомишљатији могу да замисле колика је њихова невиност када их ни хашке судије нису могле осудити. Истовремено, није потребно нимало маште да би се схватило колико су криви они који су их утамничили и стрпали у Шевенинген. А то су исти они који су то учинили и председнику Слободану Милошевићу.

Нису нам потребни данас ни машта, нити фантазирање, а још мање бриселско видовданско „зелено светло за датум“ да бисмо видели где смо, ко смо и како смо. Да и ово не остане недоречено, рецимо да је ту реч о самом историјском дну. Чак је и описивање и дијагностицирање овог дна самопонижавајуће и подразумева извесну припремљеност на нискости.

Све ово о чему сада размишљам и говорим, попут пророка је правовремено видео Слободан Милошевић, који је и сам постао део српске видовданске судбине. Нека од најсветијих, а далеких места историје и вере на којима сам пре само два дана био, и то што ме је управо на тим местима обузела неочекивано јасна помисао на њега, обавезују ме да са читаоцима поново поделим део његових предвиђања изговорених на самом почетку октобра 2000. године. Ево шта је, као некакав јасновиди пророк, он тада рекао:

„Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или земље лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака умножавао се како је време пролазило.

Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне западне доминације на Балканском полуострву…

У склопу те политике распарчавања Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би она морала да се опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен. Територија која би престала да носи име Србија била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага, коју би ту територију третирале као војни полигон и као власништво, којим се располаже у складу са интересима силе, чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година и у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу.

Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на којем се Курди већ деценијама налазе…

… Затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом брзином су постојале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих – то је слика Источне Европе већ неколико година, и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо, под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли већину веома сиромашних, чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске мањине, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина брзо би се трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, по правилу били би странци. Мали изузеци били би искључиво они, који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу измештену из сфере елементарног, и националног и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су до сада њима управљали, чинили би то, у овим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави.

Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега сукобило са неслободом. А о испољавању воље, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље допуштено је само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију, у чије име је запосео и територију туђе земље.

Нарочито желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца, научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стваралаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи, финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата.

Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централа која им контролише све, а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама, које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације…

Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље, на последице активности које финансирају и подржавају владе НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују, а и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне.

Мој мотив да изразим своје мишљење, на овај начин, није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савест у том погледу је савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини, ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други, најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије.“

 

Извор: Печат




4 коментара

  1. Данко Б. Марин

    Пророк али нискости је испао за изроде Србије, дефекташ и квазирежисер Лазар Стојановић! Паралелно треба да објавите и његове умоболије,насловљене „Kosovo je uvijek bilo samo srpska kolonija“(1.3.2008.) – ја немам приступ тексту, изгледа да ме црнци Јуре Францетића ставише на неку црну листу…

  2. Aleksandar

    Sve stoje rako jeostvareno.Iprema tome sada on lepo provodi svojepenzionerske dane u uogrmnoj Rusiji kao nacnik u Krasnogradu i sveostalo je poznato licno meni.Ovo supodacikoji se kriju od srpske javnosti.Covek ziv i zdrav i prav.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *