Венецијански ММФ уцењивао Немањиће

Млеци од нас куповали сировине, а спречавали да овладамо прерађивачким технологијама. На Балкану успостављена рођачка владавина. Заборавили смо сопствена искуства и наслеђе

DUBROVNIK

Интереси великих сила на Балкану били су и остали једина мера њихове наклоности према Србији. То је уобичајен начин вођења спољне политике моћних држава, које моћ доказују изазивањем и управљањем кризама на традиционално трусним подручјима. У Србији се то често не разуме, па се тренутне политичке наклоности великих сила проглашавају доживотним љубавима, кажу историчари.

– Наша је традиција да наступамо наивно као деца, очекујући правду, потврду и подршку од моћних земаља које се воде искључиво својим интересима – каже историчар Борисав Челиковић, уредник библиотеке Саборник у Службеном гласнику. – У напорима да добијемо од неког похвалу и да нас неко прими у свој табор, занемарујемо старе грешке и понављамо их. Заборављамо и оно у чему смо заиста били добри и велики, па губимо самопоштовање. За то је одговоран део српске елите који се с презрењем односи према својим традицијама, иако их не познаје, а некритички усваја туђе, чак и кад су непријатељске.

Библиотека Саборник издаје књиге које се баве мало познатом српском прошлошћу. Саговорник „Новости“ истиче да нам прошлост није непозната зато што о њој нема сведочанства и докумената, већ зато што се они не истражују. Зато су најдрагоценије књиге које откривају времена и догађаје у којима је формиран идентитет Србије и Срба, али и слику коју су други народи стекли о нама.

– Често се потцењује моћ традиционалних предубеђења, митова и уверења у односима народа и држава – вели Челиковић. – Ову грешку је код нас направио део интелектуалне елите који је критичко сагледавање српске историје претворио у њено порицање. Тај процес је започет у доба „интегралног југословенства“, врхунац је доживео у време комунизма, а и данас траје. Заборавили смо сопствена искуства и наслеђе, а нисмо прочитали ни разумели како су нас други видели. То је опасно за народ који живи на месту где се вековима укрштају интереси великих сила и цивилизација.

rudnicima-despota-StefaОн сматра да се морамо вратити до Средњег века да бисмо разумели како су формирана уверења и предрасуде о Србији. Књига „Србија и Венеција од 6. до 16. века“ академика Момчила Спремића, који је истраживао млетачке архиве, открива до сада непозната сведочанства. Приближава нам слику средњовековне српске државе која је цивилизацијски била део „византијског комонвелта“, а економску моћ је стицала трговином с Млетачком републиком. Венеција је била гласник новог доба у коме ће патријархални ауторитет царева и краљева заменити ауторитет владавине финансијско-трговачке олигархије.

– Истраживање средњовековних архива дало је веома актуелне податке – каже Челиковић. – То је време кад Млетачка република доживљава успон јер има европски монопол у банкарству, трговини и поморском транспорту. Она из средњовековне Србије купује сировине, а спречава да се у њу пренесу прерађивачке технологије. Млеци српске владаре условљавају кредитима као неки средњовековни ММФ, чак и кад је реч о набавци оружја за супротстављање најезди Османлија. Венецијанци и у тренуцима кад се одлучује о судбини Европе на прво место стављају своју зараду.

Зато Млеци наводе крсташе да 1204. године разоре Цариград, а да на име „трошкова транспорта“ узимају највећи део плена. Венеција српским владарима шаље усмену подршку за борбу с Османлијама и изјаве саучешћа кад Турци освоје неке територије, а истовремено султану шаљу дарове и честике на „величанственим победама“.

– Срби и тада, као и касније, често прецењују снаге и узимају на себе терет борбе коју не могу да изнесу – истиче Борисав Челиковић. – Као кад деспот Ђурађ покушава да направи хришћанску коалицију за одбрану Европе, а Запад му се подсмева, све док му Османлије не дођу пред врата. Сведочанства о томе налазе се у венецијанским архивима, јер је млетачка обавештајна служба помно пратила ситуацију у српским крајевима и слала мноштво детаљних извештаја.

Он наглашава да су и цариградски архиви пуни важних византијских и османлијских докумената о Србима, али су потпуно занемарени. Зато је нам је тек пре неколико година француски историчар открио византијску повељу која неспорно доказује да су Срби имали државу и краљеве пре Немањића.

– Српски научници, нарочито историчари, не схватају ни своју одговорност, нити колико би заправо могли да ураде за Србију – сматра историчар проф др Влада Станковић, аутор књиге „Путовања кроз Византију“.
Део његовог истраживања о породичним везама српских владара с византијском царском породицом био је непосредан повод да буде позван на Универзитет у Принстону.

– Следећих годину дана радићу у Институту за „напредно истраживање“, који је опште познат као место где царују математичари и физичари – најављује Станковић. – Ипак, они су нашли простора и историчаре, а ја радим на пројекту о Балкану у 12. и 13. веку и о стварању специфичне политичке елите тог доба која је подстакнута из Византије. Дугом руком византијских царева, иза свих важнијих догађаја, на Балкану се ствара испреплетена мрежа рођака који владају различитим државама или деловима држава. Тај феномен рођачке владавине и солидарности биће пресудан за ток историјских догађаја на Балкану и после средњег века. Ангажован сам да напишем књигу о томе, уз још једну која ће бити преглед историје средњовековне Србије, обе на енглеском.

Он истиче парадокс да је институт у Принстону заинтересован за историју српског средњовековља, а да у исто време Србија припрема школски програм у коме ће се историја изучавати факултативно.

– Искључивање историје из школског система, што ће се десити ако историја постане изборни предмет, имаће катастрофалне последице – огорчен је проф др Станковић. – Деца која се не науче да размишљају о историји потпуно су упропашћена. Од њих неће нико моћи да направи ни добре инжењере или компјутераше, већ само робовску радну снагу. Такви експерименти већ су изазвали трагедију која је довела до заглупљивања читавог друштва.

Станковић упозорава да непознавање сопствене прошлости има тешке последице у садашњости. Управо то је разлог што део самопрокламоване елите презентује српску историју на начин како је то чинила Аустроугарска у ратној пропаганди, када су Срби називани „неевропским народом“ и „поквареним Византинцима“.

– Ту је већ реч о комплексу ниже вредности код неких Срба – сматра др Станковић. – Јер једина права европска држава у средњем веку, све до ренесансе је била Византија, а Србија је припадала њеном кругу у сваком смислу. Зато је апсурдно да се у Србији данас на Византију гледа као у Европи у 19. и првој половини 20. века. Одвајањем српске средњовековне историје од византијске, одузима јој се смисао и суштина. Заклањање иза „ауторитета“ је стара бољка провинцијализоване српске науке, која се највише плаши изношења мишљења и оригиналности. Зато остаје учаурена у једном виртуелном свету чија је једина сврха да се ништа не сазна, а да сви који су спремни да служе таквим малоумностима добију или задрже неке мизерне привилегије.

СРБИ СУ БИЛИ И РОМЕЈИ

Припадност ромејству није поништавала српску етничку, језичку и сваку другу припадност и идентитет, каже проф. др Влада Станковић.

– Напротив, само зато што је припадала у потпуности византијском свету, средњовековна Србија је могла да развије и национални идентитет и националне вредности – објашњава др Станковић. – Свети Сава добија црквену самосталност и положај архиепископа од цара, а не од патријарха, како се често истиче, јер је био царев рођак и зато што је у потпуности припадао византијском свету. Тиме је Србија изузета од непосредног утицаја једне гране ромејске власти и постала породични посед једне гране Немањића. Због одређене унутрашње самосталности која је условила да српска црква постане потпуно национална, никада се није развила политичка припадност ромејству и Ромејима, наднационалној категорији која је представљала „политичку“, а не стварну нацију.

РЕТУШИРАНЕ СЛИКЕ

Само уз помоћ нових чињеница о прошлости расветлиће се ретуширане слике које су Срби створили о себи.
– Ми волимо лепе митске слике, као кад говоримо да су звона на цркви Нотр Дам у Паризу звонила славећи Косовски бој као хришћанску победу – каже Челиковић. – Заборављамо да је само три месеца после Косова угарски краљ Сигсимунд повео крсташки рат за освајање „шизматичке“ православне Србије. Чекао је да се српске војне снаге истроше у рату, да би лакше покорио српске територије. То је целовита слика 1389. године о којој ваља размишљати и данас.

 

Новости




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *