Усташе у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

У заједничку државу 1918. године улазило се са различитим мотивима, за шта су пример хрватски официри. У активну службу војске Краљевине СХС примљено 2.590 бивших агресорских војника

Хрватски официри и војници, осим часних изузетака, током оба светска сукоба ратовали су у разним оружаним формацијама на страни Централних сила и Сила осовине, углавном против Србије и српског народа. Иако су рат започели на погрешној страни, они нису доживели понижавајућу судбину поражених, захваљујући политици „братства и јединства“ у обе Југославије.

После Првог светског рата, према званичним подацима, у активну службу у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3.500 официра српске војске, примљено је 2.590 бивших аустроугарских официра, 469 црногорских, 12 из царске руске војске и тројица из албанских Есад-пашиних јединица. У ову суму нису урачунати резервни хабзбуршки „причувни часници“, који су у међуратном периоду били југословенски резервни официри, а у априлу 1941. су масовно приступили Павелићевом режиму.

– Истину говорећи, југословенска идеја у хрватском официрском кору аустроугарске војске није ни постојала. Југословенство је, прилично магловито, разматрано само у уским интелектуалним круговима. У тренутку када се Црно-жута монархија распада њени официри прелазе у војску Краљевине СХС, касније Југославије, коју су сматрали прелазним решењем на путу ка самосталној хрватској држави. Исто се десило и крајем Другог светског рата, када официри НДХ масовно прелазе у партизане. Деведесетих је официрски кор хрватске војске дошао из ЈНА, што показује истрајност политичке идеје из 1918. да је Југославија била само привремено решење – износи војни историчар Бранко Богдановић.

Он подсећа да хрватска страна од 1918. отворено показује тежњу ка отцепљењу, упркос југословенској пропаганди власти у Београду, која је била усмерена пре свега према српском народу.

– Намеће се питање да ли су хрватски официри у двадесетом веку више пута издали заклетву Југославији или су се само држали старе хабзбуршке заклетве – каже Богдановић.

Први пораз у заједничкој држави доживели су управо српски војници који су је створили. У новој заједничкој оружаној сили победници су, парадоксално, дошли под команду дојучерашњих поражених непријатеља.

– Аустроугарски официри уласком у војску СХС у почетку су имали веће могућности за напредовање, јер су им признати чинови из хабзбуршких јединица и академија. Српски официри који су изнели терет рата постали су преко ноћи подређени слабије образованим колегама из поражене војске. Српски официр је тек после завршене акдемије добијао чин потпоручника, док су аустроугарски много брже добијали звања. Власти Краљевине СХС признале су им високе чинове доводећи у понижавајући положај стотине српских официра који су револтирани напуштали војску земље коју су створили – каже Богдановић.

У интересу „братства“ између два светска рата се ћутало о чињеници да су пукови с територије данашње Хрватске и БиХ били ударна песница Аустрогарске у нападу на Србију, као и да су током окупације спроводили терор и пљачку. Још се више ћутало о томе да су српске јунаке са Солуна уместо цвећа и песама у Загребу дочекали пуцњава и масовне демонстрације Хрватске сељачке страже, оружаног крила Хрватске сељачке странке. Њу је предводио Стјепан Радић, а касније Владко Мачек, бивши подофицир Домобранске „Вражје дивизије“ у којој је служио заједно с Јосипом Брозом и официрима који су постали оснивачи и елита усташког покрета. Ова јединица починила је злочине над цивилима у Мачви 1914. године, али се о томе ћутало ради мира у кући.

Због покушаја да створе независну Хрватску, демонстрација против Србије и њене војске, каменовања и пуцњава, регент Александар је у марту 1919. послао војводу Живојина Мишића да посети Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин, Огулин и утврди стварно расположење. После многих разговора са људима из свих слојева војвода је био разочаран.

– Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице. Сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно-економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи. Не заборавите, височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати – репортирао је војвода Мишић регенту Александру.

Његова каријера и живот су се убрзо окончали, а хрватски политичари су наставили своју политику. Оштрица напада била је, пре свега, усмерена на „србијанску“ угњетачку војску у којој су, по њиховим речима, хрватски официри били скрајнути.

Међутим, статистика уочи Другог светског рата показује сасвим другачију слику.

– Велики број високих официра несрпске националности налазио се на кључним командним положајима, што је код српских и пројугословенских официра стварало незадовољство, сумњу и неповерење у успешно вођење будућег рата. Национална структура официрског, посебно кључног командног кадра није била ни пропорционална ни уједначена. Ево неколико примера: од двадесет четири одсека у Генералштабу, само један је био у рукама официра српске националности, а остали у рукама Хрвата и бивших аустроугарских официра – наводи историчар Бранко Јевтић.

Он подсећа да је Краљевина била подељена у шест административних зона, бановина, које су се поклапале са армијским областима. Једина национална бановина била је Хрватска, а само у једној армијској области командант је био српске националности, пуковник Мирко Богићевић.

Историчар др Момчило Диклић наводи мало познате бројке, да је у априлу 1941. у Павелићеву војску прешло: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 245 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.

– Издаја је била идентична као почетком деведесетих – хрватски официри масовно прелазе у Павелићеву војску – каже Диклић.

КВАТЕРНИК, ОФИЦИР СА ГВОЗДЕНИМ КРСТОМ

Аустроугарска официрска каста у Хрватској је, кад је видела да монархија неумитно пропада, покушала да направи самосталну хрватску војску већ 1918, паралелно с акцијом до јуче аустрофилских политичара у Загребу, који су прогласили уједињење Славоније, Далмације и Хрватске у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Народно вијеће те квазидржаве за начелника генералштаба поставило је Славка Кватерника, који је током Првог светског рата био ађутант фелдмаршала Светозара Боројевића и носилац Гвозденог крста 1. реда. Савезници нису признали те творевине и наредили су им да се потчине српској војсци. „Одани“ Кватерник убрзо је приступио Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а одмах после немачког напада на Југославију баш он је, 10. априла 1941, објавио успостављање Независне Државе Хрватске (НДХ), у којој је постао маршал хрватских оружаних снага и министар домобранства.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *