Унутрашњост Србије или: Србија ван Београда

Пише: Власта Младеновић

Какав је уопште смисао термина „унутрашњост Србије“, тј. како нешто што је изван центра, Београда, може бити унутрашњост?

Често се употребљава, скоро да је прихваћен термин „унутрашњост Србије“, који означава територију, Србију ван Београда. Позабавимо се мало смислом тог појма, термина који је непојаман и непојмљив, тј. нелогичан и бесмислен. Како може нешто што је изван центра, Београда, бити унутрашњост?

Јесте нелогично, али на жалост, има ту истине, апсурд је наша стварност.

Ако су, дакле, грађани Србије, који живе изван Београда, грађани унутрашњости, онда су грађани у Београду грађани спољашности. Додуше, грађани нису, али многи на власти јесу спољни, јер раде по налозима страних служби, амбасада, понашају се као странци, а бирани су од наших грађана, нарочито оних из те унутрашњости.

Београдизација или свођење Србије на „београдски пашалук“

Београдизација Србије ја на делу већ више деценија, а нарочито у последње време све очи упрте су у Београд. Само онај који није могао, није дошао у Београд. Многи су то учинили, рачунајући да је ту, у Београду, лука спаса, остављајући своје плодне њиве, лепа места, са специфичним ресурсима. Ипак, већина није кренула за Београд из помодарских разлога, ретки су ти, колико год је он политички и културни центар, нису кренули чак ни за бољим животом, јер ипак већина зна да ни у Београду није лако, него су кренули за опстанком, јер унутрашњост се масовно напушта.

Несвесно, прихватају речи „београдски пашалук“, као нужност и оазу спаса, наседају на смишљену индоктринацију, како би се Србија смањила („Сви Срби под једном шљивом“). То је опасна индоктринација, која иде на руку онима који су је измислили и који би то желели, споља и изнутра.

Однос Београда, централе и тзв. унутрашњости

Не кажу људи узалуд да се Београд сети малих градова и унутрашњости кад су предизборне активности. Тад похрле према својим страначким одборима, у којима углавном не седе угледни људи у том граду (некада се у Србији поштовали људи од угледа, како у селима тако и градовима). Негативна селекција, апатичност људи, разочараност, учинила је своје. Тако да ми данас имамо „дно дна“, како народ, с правом, назива политичаре, оне који их „представљају“.

Све што су обећали, заборављају већ изласком из града, потискују то из своје сужене свести, (савест, разуме се, немају) и настављају пут престонице, верујући да ће бити на престолу, а иза леђа остављају наивне да се надају.
Траје то већ годинама, тако да je изгубљено свако поверење.

У унутрашњости гледају Београдску хронику, јер јавни сервиси су намерно погашени по унутрашњости Србије. Медијски мрак влада.

Зато треба испитати улогу РРА и Агенцију за приватизацију када су у питању локални медији.

Некада се водило рачуна о целовитости Србије, њеном равномерном социјалном развоју, опстанку, користећи спесифичне ресурсе и на тој основи привредном и сваком другом развоју.

Политички, партијски поход на унутрашњост Србије

Када дођу предизборне активности, делегације, представници странака, личе на средњевековне хорде, легије, освајаче, само модерније опремљени: скупоцеени аутомобили, престижни џипови, мобилни телефони, лап топови. Крећу у походе, освајање провинција, својих провинција, е да би створили погодно тле, испразном реториком и лажима, за свој феуд, да могу да убиру гласове и харач.

Али народ, раја им више не верује, све то има краја, не верује више тим издајницима њиховог поверења, на основу чега су добили валст, а онда, после тога, после избора, као и сваки завојевач, ударе по народу на незаконит, сраман начин, без иоле морала.

Е па не може више тако! Ствари се ипак мењају, сведени на олигархију, све мање су представници народа и они се не могу називати народним трибунима, јер већина то и није.

Аутор овог текста и сам се уверио у лаж изговорених речи, приликом претходних ванредних локалних избора у Неготину. С обзиром да нису били заузети на целој територији, сјатила се сва „политичка елита“ у малени, али историјски Неготин. Скоро са свим лидерима водећих републичких партија имао сам прилике да се сусретнем, да чујем шта говоре, шта обећавају. Некима од њих и сам сам поставио нека битна питања, рачунајући да ће какав- такав одговор да их макар мало обавеже. Авај, они су срачунато лагали. И све су то заборавили чим су изашли из града, из села, сеоских штала.

Пошто је једна од водећих политичких опција био један локални Покрет, уз сву оправдану критику, сматралао се да нема довољно комуникацију по републичкој вертикали и да ће бити боље када се преслика републичка структура и на локал, баш као и данас, Али, авај, и опет авај, нико се више није сетио Неготина, ни гостопримства. Верујем да је то случај и у другим општинама у унутрашњости.

Провинције, мале колоније

Стара народна пословица, мудрост, каже да „риба смрди од главе“. И то је тачно. За све недаће у тзв. унутрашњости Србије не могу да буду криви само локални властодршци, јер они су само мала копија оних већих. Нико не говори о централизму, али Влада и министарства намерно дозвољавају да локални моћници, кабадахије раде шта хоће, незаконито и бахато, где су људи немоћни, јер за такве радње имају подршку у Београду, Ти оборкнезови лажу султана. Добро је за њих, а добро је и за султана. Порта се само наљути кад мало пристиже харач и када намештеници више узимају за себе. Људи су немоћни, али биће опасно кад узму правду у своје руке, кад крене хајдучија.

Регионализам, стварање услова за сецесију

Регионализам, удварање регионима је политичка смишљотина, како би се разбила Србија. На тај начин стварају се услови а тиме могућност једнога дана за њихову сецесију. Зато смо већ сада дошли у ситуацију да може да се разговара, односно преговара, о Косову, Војводини, Санџаку (Рашки), источној Србији…

То је узело маха и сада ће свака српска махала да тражи независност. Уједно, то је погодно тле за локалне дахије и кабадахије.

Оборкнезови убиру харач (порез), а раја трпи. Ругају се закону (јер судови су њихови, „кадија те тужи, кадија ти суди“), отима се на очи, правди Бога. Али неће дуго. Нити више може, народ више трепети неће.

Неопходна целовитост и саборност

Некада се мислило о васцелој Србији. Конкретно, у Неготину сви витални објекти, државне установе, касарне, културне и образовне установе, привредни објекти изграђени су у време Милоша Обреновића. Чак и за Време Тита, који је знао да треба очувати државну целовитост, зарад своје владавине (Прахово, хидролектрана Ђердап, Крајина вино и др.)

Данашње политичаре не занимају места у унутрашњости, сем ако није њихово партијско легло.

Зато је преко потребно национално јединство, патриотски фронт.

 

Извор: Двери




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *