Код Централног споменика српским цивилима и војницима у Скеланима код Сребренице данас је служен парастос и прислужене свијеће за покој душа 305 настрадалих Срба из овог мјеста и околних села, које су сребреничке муслиманске снаге убиле у грађанском рату, а њих 69 усмрћено је на данашњи дан 1993. године.
Више стотина становника средњег Подриња са обје стране Дрине присуствовало је парастосу, као и бројне делегације.
Цвијеће су положили изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић, посланик у Народној скупштини Републике Српске Саво Вулић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Душко Милуновић, предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић, делегација Савеза логораша Републике Српске, те делегације борачких организација и општина Сребреница, Братунац, Зворник, општине Бајина Башта у Србији, те бројне страначке делегације.
Милуновић је упитао колико је то Насер Орић са сљедбеницима требало да убије Срба – жена, дјеце и стараца, да би правосуђе БиХ подигло оптужницу и процесуирало злочинце. Подсјетио је да се сваке године обиљежава страдање Срба у Скеланима и да је прошло 26 тешких година откако су Орићеве хорде починиле стравичне злочине и убиле 69 Срба у овом мјесту и његовим засеоцима, нагласивши да је срамота правосуђа БиХ да још нико није одговарао за тај злочин.
– Злочинци нису имали никакав осјећај ни према женама, ни према дјеци, а убили су 15 жена старости од 19 до 78 година, два дјечака и осам стараца – прецизирао је Милуновић.
Он је оцијенио да правосуђу БиХ тај број није важан када је ријеч о Србима јер по командној одговорности изгледа само Срби одговарају, нагласивши да се то мора промијенити и сви злочинци одговарати уколико се жели живјети у заједничкој држави и градити повјерење.
Поручио је правосуђу БиХ да институције Српске никада неће одустати од правде и да се неће смирити док злочинци не буду одговарали.
Изасланик предсједника Републике Српске изјавио је да институције Српске неће одустати од захтјева да починиоци злочина над Србима у Скеланима одговарају и на томе ће истрајавати све док правда не буде задовољена.
Драгичевић је рекао да је жалосно што ни 26 година након злочина над Србима у Скеланима нико није одговарао, те нагласио да се неће дозволити да убијени икада буду заборављени и да ће бити тражена заслужена казна за злочинце.
Предсједник Борачке организације Републике Српске рекао је да из Скелана треба послати поруку мира, а не освете.
– Чињеница да још нико није одговарао за масовна убиства српских цивила у Скеланима, у протеклом рату, најбоље говори о стању у правосуђу БиХ – рекао је Савчић.
Он је подсјетио да је ово један у низу трагичних дана у српској историји и доказ да се слобода увијек плаћала животима, додавши да су нажалост овдје слободу скупо платили и цивили.
Стаменко Јаковљевић је окадио хумке браће Миленка и Благоја који су погинули бранећи нејач на данашњи дан 1993. године. Он каже да су му браћа погинула на кућном прагу и да нико није одговарао за масовна убиства, што је срамота правосуђа БиХ, у чији рад овдје нико нема повјерење.
Слично говори и старица Миленија Миловановић чији су супруг Миленко, братић Томислав Богдановић и још десетак чланова породице погинули на данашњи дан прије 26 година.
Ова старица каже да се моли Богу и да вјерује да ће злочинце кад-тад стићи Божија правда и да је она најправичнија, али и најтежа.
Парастосу у Скеланима данас су претходили парастоси, прислуживање свијећа за покој душа убијених и положено цвијеће код споменика у оближњим селима Ћосићи и Калиманићи чији су становници такође, настрадали на данашњи дан прије 26 година.
Од 305 убијених Срба из овог краја у посљедњем рату више од половине било је цивила, жена, дјеце и стараца.
Јаке муслиманске снаге из Сребренице са неколико хиљада војника под командом Насера Орића, упале су на данашњи дан 1993. године у зору у српска села Кушиће, Ћосиће, Калиманиће и још нека, а затим и Скелане, убијајући, пљачкајући и палећи све што је српско, са јасном намјером да изврше етничко чишћење и потпуно затру трагове српског живота и постојања на овом простору, што потврђује скрнављење српских гробаља – лупање крстова и надгробних споменика.
Тог дана убијено је чак 69 становника овог краја, а двије трећине настрадалих били су цивили, међу којима и неколико дјеце и 15 жена.
Рањено је 165 мјештана. Од 30 заробљених половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима, а њих четворо још се воде као нестали.
Становници су тражили спас у повлачењу према граничном мосту ка Бајиној Башти у Србији, док су неки покушали спасити животе препливавањем Дрине.
Мост преко кога се цивилно становништво једино могло пребацити у Србију био је под сталном митраљеском ватром и постао је српско стратиште, па је у покушају бјекства на мосту и у његовој близини настрадало највише цивила, као и у таласима хладне Дрине.
Најмлађа жртва био је петогодишњи Александар Димитријевић, а његов брат Радислав имао је 11 година. Са мајком Милицом покушали су побјећи у Бајину Башту, али су код граничног моста погођени куршумима.
Гордана Секулић убијена је на мосту, а њена два сина су срећом преживјела и данас живе у Сребреници са оцем Мирком.
Тада малољетни Цветко Ристић из Кушића остао је без цијеле породице, куће и имовине. Убијени су му родитељи, сестра, а братове посмртне остатке још није пронашао, док му је након 16 година обновљена запаљена кућа.
Након уништавања више од стотину српских села и заселака у братуначкој и сребреничкој општини током 1992. године, муслиманске снаге са Орићем на челу на Божић 1993. године заузеле су Кравицу и још неколико српских села у њеном окружењу починивши стравичан масакр над цивилним становништвом.
Девет дана након Кравице услиједио је свеобухватан напад на Скелане и околна села уз учешће више хиљада припадника муслиманских јединица и, према Орићевом плану, то је требало да буде завршни ударац српском народу и његово уништење или потпуни прогон са простора сребреничке општине.
Настојећи да затру све што је српско на овом подручју, муслиманске снаге су тог дана опљачкале и спалиле српска села Ћосићи, Костоломци, Клековићи, Божићи, Блажијевићи, Колари, Зечевићи, Кушићи, Стајшићи, Малташи, Стублови, Араповићи, Бујаковићи, Лијешће, дио српских Скелана и још неколико села.
Нису стигли до Црвице и њених заселака поред Дрине и Петриче и то су једина српска села у сребреничкој општини која нису спаљена у протеклом рату.
За овај, као ни за друге бројне муслиманске злочине почињене над Србима у средњем Подрињу нико није одговарао.
РТРС
