Тамна је ноћ…

Пише: Вук ЈСО

Zaikaku

Ноћ пред расформирање Јединице.
Опкољени са свих страна, од мученика из Жандармерије, који су даноноћно лежали у заклонима и свеже ископаним рововима, по околним њивама, не знајући шта их је снашло. Смрзнута војвођанска равница. Подсећала их је на Косовске ледине, када су измучени и изгладнели, са надом гледали у нас. ПЈПовци. Позорници у маскирно плавим униформама. Колико смо их само пута спасавали, извлачили… Знали су, да спас долази са нама. Да смо ми спас.
…И сећала их је на ледине наших кампова за обуку, где су од силом војника, постајали прави ратници, обучени, храбри, сигурни у себе. Прешавши ону црту полицајца, црту, коју ми никада нисмо ни имали.
Не види се прст пред оком,
завршићемо сви,
у мраку ужасно дубоком…

И знам да им је те ноћи било горе него нама.
Нико није смео ући ни изаћи… Прошапутана претња смрћу.
Наше појачане страже су патролирале дуж ограде.
Звуци војних авиона, који су преко дана надлетали наш центар, са повременим претећим обрушавањем, су утихнули… Последњи преостали борбени авиони из ратова деведесетих, ратова које су водили подржавајући нас.
Раме уз раме.
Утихнули су и звуци наших борбених возила, спремних за последњу одбрану. Шаролика менажерија ратних артефаката са свих страна. Наоружана и спремна.
Ноћ пред полазак.
Утихнуо је и забринути жамор последњих двестотине… Окретали смо на шалу. Они најмлађи су гледали у нас најстарије. Увек се то поштовало. И гледало. Тада нарочито. Избраздана, суморна лица прекаљених бораца.
И шале су биле такве. Суморне.
Све је сувише мрачно,
водимо се к’о нестали,
то је, нажалост, тачно…

Пала је ноћ.
Утихнуло је све.
Искључили су нам воду. А затим и струју.
Сви у спаваоницама, са оружјем на дохват руке. Седимо. Лежимо. Ћутимо.
И ја сада заиста више не могу да се сетим да ли је у спаваоници нашег тима, неко на транзистору пустио песму или је то било само у мојој глави, али… ЗНАМ да је звук ове корачнице, ноту пред ноту, у свом Посмртном маршу, корачао ходником зграде.
Небо тмурно и суморно,
нигде звезде ни месеца,
ја се осећам уморно…

Стара руска песма из блатњавих ровова другог светског рата је оживела међу зидинама, неког новог Последњег утврђења.
Препевана ратних деведесетих, као симбол побуне против режима који је слао децу да гину на ратиштима далеко од дома. Непостојећи војници у стварним ратовима.
На ратиштима се гинуло, а у Србији се гладовало, али… што су пензионери, упола гласа тада говорили, тискајући се по редовима за гласање, млеко, хлеба… Ма синко, само да се овде не ратује…
Људи уживају у нади
да ће све бити боље
да неће цркнути од глади…

А ратовало се свуда око нас.
А онда су једне ноћи бацили бомбе.
И било је тамно, да тамније не може бити.

Свих ратних година смо знали ко нам је био непријатељ.
Те ноћи нисмо.
А чекали смо. Као ноћ пред борбу.
А борба је била у нама самима.
Зар на браћу?
Али не сумњам да би свако од нас, старијих, извршио наређење.
Били смо војници.
И туга је умарширала у срце.
Зар после свега…

Идућег дана смо расформирани.
Била је нека киша, или су то биле само наше сузе.
Последњи пут је спуштена застава.
Све је остало сабласно празно иза нас. У нама.
Ми малаксали и бледи,
питамо се,
кол’ко овај живот вреди…

И историја као да се понавља.
По ко зна који пут.
Режим. И глад. И немаштина. И расформирање.
Звук топова је негде у даљини. Ми смо унапред поражени.
Ближи се јутро када ћемо последњи пут спустити заставу.
Дванаест година после.
Спустићемо је ми, који смо преживели све ратове, прогоне, хапшења…
И ова Јединица је трајала дванаест година. Иронија.
И онда смо сметали Западу. И поново им сметамо.
Не волимо ми Русе због тога што су нам кроз историју Бог зна колико добра чинили. Волимо их, јер немамо избора. Они нас не мрзе. Не убијају…
И Запад то зна. Ни они немају избора. Морају нас уништити.
Стари смо ми непријатељи…

Заставу ћемо спустити. Белу подићи нећемо.
А киша… не верујем да ће падати.
Све је пропало давно,
уз нешто мало поноса,
ми изумиремо славно…

Сви чекамо неке,
мало боље дане,
тамна је ноћ,
зора никако да сване…

07.03.2015.

Bila-jednom-jedna-Jedinica




6 коментара

  1. Тања

    Дивно пишеш брате, чисте осећаје, не могу да пронађем довољно похвалних речи, скоро у сваком твом писању пронађем себе. Цео живот у један осећај сложиш, и ту га живимо у чекању…

  2. Зоран требињац

    E мој брате. Да нас нису спутавали наши, лако би ми са непријатељем. А ти „наши“ су управо имали за Задатак да НАС спутавају. Е то се зову Издајницима. Значи: следећи пут прије него што „кренемо“ , морамо се „обрачунати“ са „нашим“ издајницима. Сијећашли се ко је био министар медија-информисања, због кога смо изгубили медијски рат!? Управо Вучић!! Акод Слоба је сиједио Дачић!? Ето видиш да Слобо није крив!! Они су радилипротив НАС…

  3. JohnnieWalker

    Hvala Vam za dane provedene u rovovima i dane provedene na terenu i ratistu gde ste Vase najdrazu stvar (zivot) davali za Nas! Decu Srbije! Nadam se da ce doci dan kada cemo mi moci da vratimo isto i cuvamo Vas u stare dane!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *