Суде нам
Књигу пише командант ЧОПОРА, из Забеле тврде проклете, па је шаље јунак преко гора, у њој пита: Ђе су ми чете?
Акција „Сабља“ и ванредно стање после убиства премијера Ђинђића, оно што Зоран Живковић и читава досманлијска структура и данас представљају као низ фантастичнх акција и одлука, понос и дику, послужила је истовремено и за прогон стотина политичких неистомишљеника и обрачун са криминалцима невољним да раде за одређене структуре.
Капетан је ушао у двориште и кренуо бетонском стазом, на којој сам седео на столици, онако у боксерицама. – Добар дан! – рече он, буљећи у моје тетоваже. Ко зна шта је мученик мислио где су га послали.
Зашто ме гониш вољени Роде? Ратника храброг из прошлога рата, зашто допушташ да душмани ходе, и улазе на твоја „велика врата“?
Храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муњевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи, и леп… то је вук.
Кнез новога света – људска таштина, за крвава злата од стотину аршина! Не поља кашмира! Не срца честита! Од северног класја до крвавог Велебита!
Издани брате, од рода свога, ратниче славни плејаде нове, дошло је најгоре могуће доба, кад олош јунака издајником зове…
Не клони духом рањени Вуче, због ропства твога у тамној ноћи, сигурно знај једнога дана, истина мора на видјело доћи…
Упире поглед у тамно небо, небески ЧОПОР са земље тражи, усамљен Вук у тамној ноћи, можда на својој последњој стражи…
У забелској ноћи дугој, мјесец земљу обасјава, један јунак санак снује, рад би био да је јава.
Неколико дана прије, ватренога крштенија, за девичку задужбину, докле сунце љетње сија…
Сваког пута браћо драга, пијем чашу ја опору, кад се сјетим команданта, и запјевам о ЧОПОРУ. Није чаша испуњена, горким листом што га зову, него болом препуњена, сад слушајте пјесму ову.
Закукала вила с’ Дурмитора, до сињега одлијеже мора. Кука вила из грла бијела, кукајући на камен је сјела…
Негде у даљини се зачуо рафал. Затим још један. Тајка је полако устао са степеница на којима је седео и пришао нам полако. Очи су му биле крваве и мутне.
Одбројавају нам последње дане, играјући се са нашим судбинама, као уосталом васцелог народа. Газе последња упоришта националног поноса и достојанства, при чему љагају искрене патриоте желећи да их подведу под сопствене критеријуме понашања и владања.
Јединица је кренула на положаје у сусрет терористима. Бујановац је био у саму зору аветињски пуст. Малобројни припадници ЈСО распоредили су се наспрам положаја шиптарских терориста, који су осим бројне надмоћи имали и боље положаје.