Судбина ратних барјака

Пише: Владимир Јовановић

Војне заставе 51. пуку српске војске на Бањици је 26. јуна и 30. новембра 1911. године свечано уручио краљ Петар Први Карађорђевић у присуству министра војног генерала Степе Степановића. Под њима су се српски пукови борили у два балканска и Првом светском рату

zastave-kralj-petar

Поробљеном и разореном Србијом од уста до уста је од пролећа 1916. почео да се проноси пркосан глас: „Ниједну заставу нам нису отели. Војничка и народна част је сачувана!” Гледајући с ове временске удаљености, то је можда била мала утеха за страховито страдање једне државе и народа чија је војска напустила домовину, али је тај глас тада људима чувао крпице обеспокојеног достојанства и пружао охрабрење пред одлучујуће борбе које ће довести до коначне победе. Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака.

zastava-pukТри су нестала у биткама када су их, вероватно у жељи да не падну непријатељу у руке, заставници сакрили или уништили. Четврта, застава славног Гвозденог пука, односно Другог пешадијског пука „Књаз Михаило” првог позива Моравске дивизије била је погребни покров на сахрани краља Петра Првог Карађорђевића и са њим је сахрањена.

Заставе које су додељене војсци 1911. године разликовале су се од дотадашњих пошто се напушта пурпурна црвена боја уведена 1884, и усваја традиционална српска тробојка. Лик Светог Андреја Првозваног, кога је Карађорђе узео за свог заштитника у спомен на 30. 11./13. 12. 1806. године, када је ослобођена Београдска варош, поново заузима место на десној спољној страни. На унутрашњој страни, у средини,у кругу је државни грб с двоглавим белим орлом. С обе стране, изнад свеца и грба, стоји натпис: „За Краља и Отачаство”. Испод кругова на обе стране, у благом луку на белом делу платна, стоји натпис: „С вером у Бога”. Сачуван је и говор генерала Степе Степановића који је на свечаној додели указао на значај заставе: „Застава је највећа светиња војничка, свето знамење војничке части и дужности, војничке славе и поноса.”

Застава на застави

Војни музеј је ризница и бројних других застава коришћених у Првом светском рату. Поред заставе Топличког устанка посебну пажњу привлаче часна знамења под којим су се окупљали добровољци. Од заробљених и одбеглих војника из аустроугарске војске, који су се при руској војсци а с одобрењем српске владе организовали у добровољце, у Одеси је 12. маја 1916. године створена Прва српска добровољачка дивизија. Њена четири пука добила су заставе српских пукова са Крфа који су распуштени због великих губитака. Они су, с обзиром на то да су ратовали у саставу руске војске, имали и руске тробојке. На Солунски фронт је из Одесе стигло око 12.500 добровољаца.

Заставник 7. пешадијског пука првог позива „Краљ Петар“

Заставник 7. пешадијског пука првог позива „Краљ Петар“

Не постоји тачан податак, али се процењује да је у српске јединице дошло бар још толико бораца из Америке и Аустралије. У те земље српска влада је слала изасланике који често нису били дипломате. Тако су сачуване гусле чувеног народног уметника из Црне Горе Петра Перуновића послатог у САД и Канаду како би десетерцем подстакао исељенике да се прикључе сународницима који су на Балкану водили битку за опстанак. На слици са Перуновићем, снимљеној половином 1917. године, виде се бројни представници удружења српске економске емиграције који су сви од реда направили сопствене заставе. На свакој добровољачкој тробојници види се и застава земље из које долазе.

Изненађење представља велики број застава са знамењем Велике Британије, али све постаје логично када се присетимо да су Канада, Аустралија и Нови Зеланд тада били британски доминиони.

Застава Видовданских бораца из Америке

Застава Видовданских бораца из Америке

Срби из Питсбурга у Пенсилванији, који су били најбројнија група добровољаца, на застави су извезли и лик Вудроа Вилсона, тадашњег председника САД. Занимљиво је да су на барјацима често приказивани соколски симболи, што сведочи да је исељеницима и поред тешких послова које су обављали спортски дух био веома близак. На лентама застава налазе се и поруке ко је дародавац за прављење заставе – од симпатичног натписа: „Србин сам из Боснеја” до навода да Петар Мрвић из Герија у Индијани даје паре за рад друштва „Бановић Страхиња” које је изнедрило неке од највећих хероја у српским редовима.

Девет Вајагића и десети…

Заставно одељене 11. пешадијског пука „Карађорђе“

Заставно одељене 11. пешадијског пука „Карађорђе“

Ради се о десеторици браће Вајагић (у литератури се негде наводи да их је било деветоро и отац) који су се у САД доселили из Босанске Крајине. У родољубивом заносу заједно крећу у помоћ Србији и крајем 1917. године у Солуну их, с осталим добровољцима, дочекује војвода Степа Степановић. Његов савет да би због очувања породичне лозе било паметно да неки од њих не крену у рат једногласно одбијају и добијају распоред у четама Дунавске дивизије. Иако су махом сви добили ордење за храброст или неке друге заслуге, највећу славу стекао је Ристо Вајагић. Када је уочи пробоја Солунског фронта требало прикупити податке о бугарским јединицама, он се одмах пријавио. У непријатељски ров ушао је први и за њим још тројица добровољаца. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седморицу бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренео до српских ровова. За овај подухват добио је Карађорђеву звезду са златним мачевима.

Заставник 9 пешадијског пука, другог позива, на положају

Заставник 9 пешадијског пука, другог позива, на положају

Сви Вајагићи преживели су рат, а једино је Момчило био тешко рањен. Ипак се опоравио, поживео 78 година и умро 1960. године. Неки од браће вратили су се у САД, а неки су остали у новоуспостављеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у којој су, као и многи други ратници добровољци, добили по осам јутара земље. У Војводини данас имају петнаест породица потомака.

Није познато да ли је неко од Вајагића, после пробоја Солунског фронта учествовао у ослобађању Пожаревца, о чему у Војном музеју постоји сведочење у виду још једне заставе. На слици снимљеној кришом 1918. године, пред крај рата, виде се Пожаревљанке које су две године мукотрпно везле заставу захвалности ослободиоцима. На застави су извезене мале заставе земаља чланица Антанте, од Русије, Британије и Француске до Белгије и Јапана, наравно, и Србије и Црне Горе.

Разумљиво, на застави нису приказане заставе свих 25 чланица Антанте пошто вести о томе које су све државе приступиле војном савезу нису тако лако стизале у поробљени Пожаревац. Зна се да је застава од чисте свиле везена кришом на тавану куће Лепосаве Ранковић, познате добротворке која је касније кућу завештала Црвеном крсту.

4. пешадијски пук првог позива на положају код Гучева, септебмар 1914. На коњу командант пука потпуковник Душан Пурић

4. пешадијски пук првог позива на положају код Гучева, септебмар 1914. На коњу командант пука потпуковник Душан Пурић

Може само да се замисли колико је девојачких спрема и свечане одеће распарано или растурено да би се обезбедио материјал за израду тако раскошне заставе у попаљеном и опљачканом Пожаревцу у коме често није било ни довољно хране, а камоли свиле и разнобојног конца за вез. О безбедносној опасности у, како хроничари сведоче, граду пуном шпијуна бугарске окупационе власти не треба ни говорити.

Заставници америчких добровољаца са заставама

Заставници америчких добровољаца са заставама

 

* * *

Готово све заставе које су командантима предате 1911. године добиле су бројна колективна одликовања. Услед недостатка материјалних средстава, иако су били у употреби нови симболи на грбу, југословенска војска је тек 6. септембра 1930. године заменила ове старе заставе новим пуковским. У мирно доба, до Другог светског рата, старе пуковске заставе изношене су само неколико пута, на паради у Паризу 1919. године, на пуковским славама и приликом обележавања јубилеја славних српских битака.

ШТА ЈЕ ИСТИНА

Љубитељи војне историје у неколико наврата су на интернет форумима водили расправе о томе да ли је истина да српска војска током Великог рата није изгубила ни једну заставу. Наводно се у неким немачким новинама појавила фотографија једне заставе. Међутим, да би се избегла лажирања, уобичајено је да се заплењене заставе фотографишу са борцима који су их отели од непријатеља. Такав је, рецимо, случај са хонведском ратном заставом с натписом: „Долазимо курво Србијо“ коју су српски борци запленили 1914. године. Постоји и прича да застава Гвозденог пука није спуштена у гроб краља Петра Првог. Тај барјак је након силних борби сав био у дроњцима, а преко сандука, како сведоче фотографије, пребачена је цела застава. Аргумент одбране гласи да је застава, као и све друге, сигурно обновљена пре сахране.

ХЕРОЈИ ГВОЗДЕНОГ ПУКА

Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива „Књаз Михаило“ била је најодликованија застава у српској војсци. Њој су припала следећа одликовања: Карађорђева звезда с мачевима 2. реда, Карађорђева звезда с мачевима 3. реда, Карађорђева звезда с мачевима 4. реда, Орден Белог орла 3. реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом. У његовим редовима бориле су се и једине две жене носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

РИЗНИЦА ПРОШЛОСТИ

У години обележавања једног века од почетка Првог светског рата Војни музеј у Београду обезбедио је већину предмета за разне изложбе и свечаности. Музеј је у својој галерији поставио тематску изложбу под називом „Пуковске и добровољачке заставе“ коју је приредила музејски саветник Анђелија Радовић. Музеј поседује око 30.000 предмета систематизованих у 12 збирки, фототеку са готово 100.000 фотографија и специјалну библиотеку са фондом од 15.000 наслова и више од 5000 часописа.

ТРАЖИ СЕ ФОТОГРАФИЈА

Војни музеј заслужује све похвале за изложбу о ратним заставама српске војске, али кажу да им недостаје важан предмет. Пре неколико година у згради Музеја појавио се човек који је на процену донео фотографију из 1911. године на којој се виде жене како везу заставе за српску војску. Нажалост, зазвонио му је телефон, током разговора је изашао из Музеја и никада се више није вратио. Ако знате где је та фотографија свакако се јавите Војном музеју и од пропадања спасите важан део српске војне историје.

 

Политикин забавник




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *