СРЦЕ ПОД ПРИТИСКОМ: Ружица си била…

Ово је била година у којој би Србија могла да стане у стихове – Ружица си била, сада више ниси, или још тужније, опис Србије могао би се свести и у ових неколико речи: „Питају ме за тебе, а ја ћутим“

mirjana-bobic-mojsilovic

Ова година била је проста и примитивна, параноична и стегнута. Ово је такође била година најгорих насловних страна, најјаднијих текстова, наслова и афера. Није нам дала ништа осим ужаса, претњи и смањивања. Година да се заборави, мрзовољна, бесна, претећа, лажљива и ружна. Празна. Јадна и бедна. Гладна година, изневерена, улудо протраћена, бачена година. Година поплава, клизишта, ледених киша, беде, лажи, трагедија, сиромаштва и опет, година невиђене солидарности људи. Ово је била година у којој би Србија могла да стане у стихове – Ружица си била, сада више ниси, или још тужније, опис Србије могао би се свести и у ових неколико речи: „Питају ме за тебе, а ја ћутим“. Била је ово година у којој је важила поражавајућа крилатица да „све што је било боље, било је јуче”. Углавном смо били бесни и шокирани, али смо се и смејали глупостима попут надгробног споменика постављеног на Пупиновом мосту.

Била је ово и година која се завршава необичном афером, о којој брује медији – извесна старлета Мими Оро, ухапшена је због проституције и смештена у затвор на осам дана, и то изгледа није случајно.

Доба декаденције, утврдили су историчари, као последња фаза пропасти империја, одликује се недисциплинованом војском и полицијом, незамисливим богатством елите, огромним јазом између богатих и сиромашних, гломазним државним апаратом који се непрестано увећава и сексом који постаје колективна опсесија.

Србија није никакво царство, али се ове фазе лако дају препознати, укључујући и опседнутост јавности сексом која је сразмерна количини друштвеног потонућа. Није зато чудо што су такозване старлете постале звезде медијске сцене, и што секс као тема одавно превазилази област „забаве“ и постаје политичка тема без премца. Отуда, извесна Мими Оро, наводно елитна проститутка, завршава ову годину као трешња на шлагу. На списку компјутера њеног макроа, налазе се имена многих моћних мушкараца – згодна ствар за будуће политичке обрачуне, уцене и договоре.

Занимљиво је како је баш та девојка постала метафора српске јавне сцене. Појавила се ниоткуда, такорећи из легенде, и отишла – у легенду, то јест у затвор. Јер, и затвор је овде „нешто“. Пошто су јој тата и мама платили секси опрему (увећање груди, усана итд…) девојка се појављује у некој емисији и постаје преко ноћи позната због изјаве да воли птицу која се зове Оро. Надимак јој остаје, и девојка која постаје синоним за глупост и необразованост, претвара се у инстант звезду декаденције српског друштва, које своју метастазу обилато покрива порнографским шаренилом насловних страна – испалим грудима, случајно откривеним међуножјима, сексуалним аферама миљеника народа – певачица и политичара, и непрестаном производњом нових звезда, по занимању, углавном учесница у такмичењу – која има веће груди, бујнију задњицу и скандалозније изјаве, и чији се муњевити скок у друштвеном успеху, мери количином фирмираних ташница, маркама аутомобила и мистериозношћу „вереника“ који јој то омогућава.

Управо јадна Мими Оро која моли судију да је не стрпа у затвор „јер је много лепа“, представља дубину моралног суноврата у коме се налази ова земља гладних и огорчених. Ипак, и Мими Оро је жртва. То, тај живот, тај пут, то блештаво шаренило ноћних клубова, голих груди, лакоће давања, она, као и стотине других девојака које следе њен пример, и терају родитеље да скупљају паре да им купе бољи живот, до кога се стиже увећаним грудима и сексом који је платежно средство, то је Србија, после свих ових година. Најуносније занимање, испоставља се, јесте елитна проституција, и ових дана новине брује о томе.

Проблем је, међутим, у синтагми „елитна проституција“. Какве су нам проститутке, таква нам је „елита“ и обрнуто. Поента је у томе што је све на продају – од младих девојака, до гласова на изборима, или у скупштини, и што сваку моралну дилему брише новац. Порнографско у стварности јесте управо у видљивости свега – од селфија познатих личности, преко трговине утицајем, до насиља које постаје добројутро наших живота, али све док се врти новац, све је подношљиво.

Јер, у последњих двадесет година, скоро све што је стигло са јавне сцене поручивало је углавном једно те исто – морал је релативна категорија, а новац је друштвени „vanish“, и брише сваку мрљу.

 

Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *