Нек оптужени устане
Судија рече:
Жамор нек престане
Док поступак тече
Има ли неко нешто да ме пита
Прије него се оптужба прочита
Тишина, нико не прослови ни ријечи
„добро можемо на суђење прећи“
Србине на своје мјесто сједи,
Доћи ће вријеме и твојој бесједи
Сад си испред нас и нешега Бога
Ето, оптужени подсјети се тога
Оптужба за тебе сасвим је јасна
Свака нова ријеч прича је касна
Зато гледај мене, ћути и слушај
Пред оптужбом овом себе се гнушај.
Бранио си своју земљу, а ниси смео
Светио си мртву дјецу осветник си био.
Чувао си праг свој Лазаревим мачем
Ниси се хтио приклонити јачем
Ниси имо право да се Богу молиш
Ниси имо право да толико волиш
Сијао си поља, плодове си брао
Наше ниси хтио своје ниси дао.
Пркос ти је увјек био у очима
Тињала је искра у тамним ноћима
Ниси смио пјеват ту гдје други плачу
Ниси смио имат од нас вољу јачу.
Хитао си тамо окле други бјеже,
Ниси дао ником да те ланцем веже.
Од првога дана твога постојања,
Борба ти је била симбол вјеровања.
Ниси смио да се вјековима бориш,
Ниси смио да у жару борбе гориш,
Данас поново си вјером тврдом хтио
Да останеш тамо гдје си увијек био
Поново си Србине мегдан изабрао
Поново си Косово крвљу освештао
Поново је љубав Православног Бога
Однијела на небо душу свеца твога
Поново ћеш у дан свети вјеровати
Кад ће Лазар да ти свету земљу врати
Зато те суд овом оптужницом тјера
Заборави шта је и љубав и вјера
Србине, прије него порота изгласа
Не устај, крив си што си таквог стаса
Реци осјећаш ли се кривим
Само реци, да, ако ти се живи.
Судијо оптужбе сам чуо сваку ријеч
Признање је то баш какво сам хтио
Ја не могу преко своје части прећ
Јер више никад не бих Србин био
„Само још нешто пречасни суде
Прије него одем морам вам рећи
Ја не бих устао ни да ми то нуде
Јер и док сједим ја сам од вас већи“
Кратак хук у судници па мртва тишина
„Жао ми је што се покајао ниси
Прочитаћу ти пресуду за овог Србина:
Србине , зато што си Србин крив си“!
Зоран Миловић (1972-2003)
