Србија у канџама вируса СТАКСНЕТ

Пише: Драгослава Копривица

Један информатички вирус „stuxnet“ дело CIA-е и Мосада (према писању Њујорк Тајмса), својевремено је саботирао нуклеарна постројења Техерана. Вирус је програмиран тако да сво време док уништава, истовремено шаље информације да је све у реду! Овај вирус лако постаје метафора зла које се шири планетом. Творци тог зла тепају му од миља. Називају га „новим светским поретком“.

Тзв. нови светски поредак и његов империјалистички, неолиберални и монополистички диктат, брижно је умотан у амбалажу која није ништа друго до офуцана најлон кеса натписа „демократија“. Жртве широм света, директне или индиректне, од наметања ове империјалистичке идеологије, мере се милионима хектолитара просуте крви невиних људи. У последњих 25 година много их је више него што их је стварао „класичан“, Хитлеров нацизам. Овај поредак познаје само колонијални дискурс. Основна девиза му је: финансирати хаос и владати терором. Од пада Берлинског зида свет је суочен са овим монструмом. Једно од његових истуренех одељења јесу климава два слова „ЕУ“.

У наметању неолибералног монопола овај поредак-вирус познаје и признаје само вредности бога Мамона. Осмишљен у најдубљиним дубинама људског мрачњаштва, промовише своју пројекцију преко својих фарисеја, локалних играча широм света. На нашу несрећу, Србија је у његовим канџама. Он има своје манипулативне механизме, видљиве и невидљиве. Један од тих механизама зове се „борба против корупције“. Тренутно је у Србији популаран.

„Борба против корупције и сиромаштва“, начином којим се води, није ништа друго до планетарна фарса. Међународне и ЕУ економске и политичке олигархије и саме су превише огрезле у корупцији и системом пудлице међусобно повезане безбедносно-вазалским принципом зависности, да борба против корупције, тог нивоа где је и најјача, не би била у таквим условима најобичнија фарса. Ако локални играч узме мрвицу опљачканог колача – рецимо колача са Кипра, а цео колач узме међународни фактор, ко ће ту кога да лиже ако не сами лизачи колача у систему? Опљачкани народ, у таквом једном систему, постаје само пуки посматрач фарсе. Да иронија буде већа, тај међународни фактор после нуди кредите држави од опљачканог новца те исте државе!

Шта се догађа на локалном терену са „борбом против корупције“, сад израженог тренда? Долази до промене структуре власничког капитала. Промене у корист страног и монополског, на штету домаћег. Шта опљачкани и осиромашени народ има од тога што Мишковић чучи у затвору, а опљачкана добра нису враћена опљачканим и урнисаним?  Судећи према најновијим вестима, у случају Мишковића, она се „враћају“ емиратско-саудијским компанијама. Оне купују „Мишковићева“ добра. Дакле, уз аминовање власти, мења се власничка структура капитала. У случају тренутно актуелног Мишковића, мења се у занимљивим околностима. Није тешко претпоставити како затворска психа утиче на продајну цену као и жарку жељу да се нешто прода или не. У борби капитала, борби сардина и ајкула, где је марионетска власт у пратњи ајкула, опљачкани и осиромашени народ постаје само реметилачки фактор у тој фарси.

Очигледно је да се таква и такав правац борбе против корупције са ових простора усмерава ка Републици Српској. Зашто? Знају они који га усмеравају и рекламирају. Са становишта српског интереса он може бити само контрапродуктиван.

Овај вирус-зло покрива све сфере живота. Не бих се изненадила и да је притисак тениске лоптице у дуелу Ђоковић-Мареј појачан и неким другим притиском. А шта бива када се тако свестрани вирус, угојен до најшире лепезе страног роварења, још дебљи по последицама по један народ, помеша са локалним властодржцима, њиховим незнањем или тактиком наумљеног циља? Бива то да се чита нова верзија „Божанствене комедије“ српског простора и његовог актуелног тренутка. Медији су нам управо саопштили да „анкете кажу да је у Србији почео да влада оптимизам кад је у питању смањивање корупције“. Премијер нас убеђује да „мит Србији недозвољава напредак“. Подпредседник владе нам објашњава да борба против смрти храста припада „паланачком духу“.

Одувек су ми били „занимљиви“ они научници који деле људску свест. Тврде да на једној страни постоји митолошка свест, на другој историјска. То су они исти што тврде да народ ствара митологију. Митологију треба раздвојити од живота, тврде они. Мит је лош и не дозвољава напредак, тврди српски премијер. Чак из уста премијера владе једне државе, звучи доста сумњиво! Митологија је увек кристализација живљеног, доживљеног. Митологија је та која рађа један народ а не обрнуто. Рађа га и чини да траје. Јунг чак каже да мит изражава тачније живот и од науке јер се она служи појмовима просечности. Дакле, мит као кристал доживљеног,искуственог, може један колективитет само да вуче напред а никако назад. Премијер очигледно не мисли тако. Он је склонији рикверцу, из њему знаног знања и њему знаних разлога.

Колико ми је познато, Енглези своје храстове, чак младе, старости 50 година, љубоморно чувају. У „Илијади“, о храсту се прича на четири места. Храст, као запис времена, има планетарни значај, тешко да може бити ствар „паланачког духа“. Поготово не у српском бићу и синтези паганског и хришћанског у том бићу. Подпредседник је заузет борбом против корупције па не стиже да чита.

Нама преостаје да читамо и наоружавамо се знањем. То је један од начина да изађемо из канџи вируса зла.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *