Шпијун кога нису волели

Шпијуни морају да раде тајно, али морају и да буду потпуно независни у свом раду. Многи критичари служби и у Америци и у Европи закључили су да је до рата у Ираку дошло зато што шпијуни и њихови шефови нису имали довољно интегритета да се супротставе политичким амбицијама и плановима својих надређених. Џон Сојерс (на слици) први је шеф MI6 који је прошлог четвртка јавно проговорио о делатности ове супертајне службе, чије постојање британска влада није хтела ни да призна јавно све до 1992. године

Зове се Сојерс, Џон Сојерс. Ушао је у историју поставши први шеф британске контраобавештајне службе који је на то место дошао извана, као аутсајдер, уместо да је регрутован изнутра, из шпијунских редова. Или нам је барем тако саопштено када је прошлог лета премештен са положаја британског амбасадора у Уједињеним нацијама и именован за шефа MI6, односно SIS-a (Secret Intelligence Service). У његовој званичној биографији се не помиње податак који у „Вашингтон посту“ пре два дана саопштава један од најчувенијих и најбоље обавештених америчких истраживачких новинара у безбедносно-обавештајној области, Валтер Пинкус: да је Сојерс „рано у својој каријери био оперативац MI6 на Блиском истоку“ (према неким изворима, у Јемену и Сирији).

Опет је ушао у историју поставши први шеф MI6 који јавно говори о делатности ове супертајне службе, чије постојање британска влада није хтела ни да призна јавно све до 1992. године, да би тек две године касније њено постојање и деловање уредила законом. Прошлог четвртка сер Џон Сојерс је одржао предавање британском Удружењу уредника: говор је преношен уживо на телевизији, једино је локација затајена. Сојерс се пре тога два пута појавио у јавности као шеф MI6, али не да би говорио о раду службе, већ да би објаснио своју улогу у инвазији на Ирак, у оквиру парламентарне истраге (такозвана Chilcot Inquiry). Јавно појављивање сада већ постаје тренд: пре њега су активност британских обавештајних служби јавно морали да бране, или популаришу, два шефа домаће тајне службе MI5, као и шеф агенције која се бави прислушкивањем.

ТРАНСПАРЕНТНА ТАЈНОВИТОСТ: Нема ту велике мудрости: прослављене британске шпијунске службе нашле су се под ударом критике због обавештајног фијаска око рата у Ираку, односно непостојања ирачког оружја за масовно уништење, као и због умешаности у мучење заробљених Ирачана и Авганистанаца и других који су се само нашли под сумњом да сарађују са Ал Каидом. Ти скандали нарушили су им углед и скренули пажњу јавности на чињеницу да су буџети ових тајних агенција због страха од тероризма вишеструко увећани у последњој деценији, а да ништа није учињено на томе да њихов рад буде подвргнут већој парламентарној, односно контроли јавности. И MI5 и MI6 изгубиле су због злоупотреба и некомпетентности поверење јавности, па су се њихови шефови нашли у ситуацији да објашњавају да рад тајних служби, уз све захтеве за већом транспарентношћу, ипак мора да остане – тајновит.

Ту потребу да се чувају тајне, а да се задобије поверење грађана, Сојерс је покушао да задовољи обраћањем јавности у коме је, дабоме, чврсто обећао да ће MI6 прикупљати тајне, анализирати их и предочавати влади, свиђале се те тајне политичарима или не, уклапале се оне у тајне политичке планове и амбиције премијера и министара или не. То је била јасна алузија на политичку одлуку о инвазији на Ирак, којој су наруку ишла мишљења јавног тужиоца и обавештајних шефова, да би се затим испоставило да оружја масовног уништења није било и да је интервенција била незаконита. Шпијуни морају да раде тајно, али морају и да буду потпуно независни у свом раду. Многи критичари служби и у Америци и у Европи закључили су да је до рата у Ираку дошло зато што шпијуни и њихови шефови нису имали довољно интегритета да се супротставе политичким амбицијама и плановима својих надређених и да им отворено укажу на оне делове мозаика који се не уклапају у Бушов план за инвазију.

НАПАД ПО СВАКУ ЦЕНУ: Сојерс је у обраћању новинарима био веома елоквентан, али остаје питање колико кредибилитета има, и колико поверења улива, политички оперативац попут њега који је Тонију Блеру био нека врста десне руке када су критичне одлуке доношене. Шеф MI6 је пред парламентарном истрагом (једном од две истраге покренуте како би се испитао процес доношења одлука о важним безбедносним питањима) већ изјавио да Блерова влада можда не би учествовала у инвазији на Ирак да је знала какве ће размере насиља уследити. Али то не иде уз изјаву самог Блера који је, негде у исто време прошлог децембра, рекао да би напао Ирак и без изговора који му је пружало наводно нуклеарно оружје Садама Хусеина. Нашао би, рекао је, неки други начин да напад оправда пред парламентом и грађанима.

Политичари ће увек урадити оно што хоће, шта год им шпијуни тајно саопштавали. Али сам Сојерс је каријеру правио као важан шраф Блерове машине за спиновање, односно за производњу јавних изговора да се уради оно што је одлучено у Вашингтону. Кад је Садам у питању, неовисно о нуклеарној претњи, Британија је хтела промену режима, казао је Сојерс пред парламентарном истрагом, додавши да то није значило да су већ 2001. почели планови за напад на Ирак. Некад желите смену неког режима, иако нисте спремни да предузимате акције у том смислу, појаснио је, уз опаску да је Британија, пре инвазије, разматрала опције „какве су коришћене и довеле до рушења Слободана Милошевића 2000“.

МИСТЕР СОЈЕРС У БЕОГРАДУ: Читалац се Сојерса можда сећа и зато што је отиске прстију оставио и на нашој судбини. Већ је за време НАТО бомбардовања Југославије постао утицајни спољнополитички саветник Тонија Блера (претходно је био у амбасади у Вашингтону). Затим је 2001. отишао за амбасадора у Каиру, а одмах после инвазије на Ирак 2003. постао је специјални британски представник у Багдаду. Изблиза се поново умешао у наше послове када су средином прошле деценије почели преговори о будућем статусу Косова под паском Контакт групе, у којој су Американци и Британци водили главну реч. Водеће западне земље су негде крајем 2007. прогласиле да су преговори „исцрпљени“, али је Џон Сојерс, са позиције политичког директора британског Форин офиса, већ у фебруару 2006. саопштио Горану Богдановићу, током посете Косову, да је Контакт група „већ одлучила“ да ће Косово постати независно.

Богдановић, који се тада налазио у српском преговарачком тиму, о свему је одмах обавестио јавност (што Британци изгледа нису очекивали и што му свакако треба узети као плус), па је започета операција „менеџовања кризом“ у оквиру које је један број београдских новинара добио прилику да се у британској амбасади у Београду упозна са господином Сојерсом и чује његов начин размишљања. Он није ни порицао ни потврђивао да је све готово са независношћу Косова, али је његов преговарачки метод био јасан и синхронизован са америчким: код супротне стране створити утисак да је независност неизбежна, да је то као цунами који ће доћи ма шта ми радили, и да је најбоље бити прагматичан, схватити да је све изгубљено још у Милошевићево време, помирити се са стварношћу, односно обавити хегелијанску „спознају нужности“ (истини за вољу, није било спомињања Хегела, већ само пуно прагматизма и реализма, односно разумног прихватања стварности на терену). У складу са тим, господин Сојерс је домаћим саговорницима сугерисао да је најбоље да се још на почетку преговора фокусирају пре свега на судбину косовских Срба, уместо на статус Косова. После је отишао за амбасадора Велике Британије у УН, па се и тамо, са сличним приступом, бавио нашом судбином.

Сер Џон Сојерс тако спада у ред не тако малог броја важних светских играча који су велику и важну каријеру направили и на улози у нашим ратовима (као млад дипломата радио је за Дагласа Херда за време рата у Босни). По томе је сличан Ричарду Холбруку, који је тврдим ставом према Србима у Босни (међу првима је, позивајући се на своје вијетнамско искуство, Клинтону саветовао да бомбардује). За разлику од неких људи који су имали нешто попустљивији став и веће разумевање за српско поимање српских националних интереса (попут лорда Дејвида Овена, на пример), њихове каријере су још у изразитом успону.

Рат без краја и конца

Сахрана жртава убијених у највећој католичкој цркви у Багдаду

Сахрана жртава убијених у највећој католичкој цркви у Багдаду

Не само што у Ираку није пронађено нуклеарно или друго наоружање за масовно уништавање, што је на основу извештаја MI6 тврдио Тони Блер како би Уједињено Краљевство заједно са САД повео у рат против Садама Хусеина, већ седам година после војне интервенције нема ни говора о „миру и стабилности“. Свакодневно стижу извештаји о нападима бомбашким и сваке друге врсте на цивиле и међународне трупе стациониране у Ираку. Најновији напад изведен је 2. новембра у Багдаду. Како тврди агенција Ројтерс, у најмање десет експлозија погинуло је најмање 26 људи, а има на десетине повређених. На мети су били пре свега делови града настањени шиитима.

Само два дана раније крваво је окончана драма у католичкој цркви у Багдаду, у коју су за време мисе упали наоружани људи и заробили око стотину верника. Приликом интервенције ирачких снага безбедности потпомогнутих америчким војницима погинула су 52 таоца и полицајца, а 67 је повређено. Отмичари су претходно захтевали да се затворенци у Ираку и Египту пусте на слободу. Одговорност за овај напад преузела је група која делује у склопу Ал Каиде под именом „Исламска држава Ирак“. Америчка фирма специјализована за контролу исламистичких веб-сајтова SITE изјавила је како је радикални исламски покрет саопштио да је „група бесних божијих ратника“ напала сиријско-католичку цркву у главном граду Ирака, јер је она „одувек коришћена као главни штаб хришћана у Ираку за борбу против ислама“. Циљ је био да се помогне „слабашној браћи и сестрама у Египту“. Према то веб-сајту, коптској цркви у Египту дат је рок од 48 сати да „пусте на слободу“ муслиманске жене, „које су заробљене у манастирима и црквама неверника“. У Ираку тренутно живи око 300.000 католика.

Пре овог крвопролића светски медији данима се баве пакетима-бомбама које су из Јемена послати у САД. Бомбе, које су терористи наводно хтели накнадно да активирају пошто стигну на дате адресе неких јеврејских организација, или да се тајмер подеси тако да експлодирају у авионима изнад Чикага, откривене на време. Све то је изазвало нову терористичку еуфорију у Америци и захтев за још већим безбедносним мерама. Шеф америчке безбедносне агенције за транспорт Џон Пистол рекао је да „безбедносне мере не смеју да паралишу пословни живот“ и да мора да се пронађе неки баланс.

Јемен се све више спомиње као ново упориште Ал Каиде. Власти Јемена трагају за Ибрахимом ал Асиром, борцу Ал Каиде који је познат као човек који прави експлозивне направе за терористичке акције. У Јемену траже и проповедника Анвара ал Алукија, рођеног у САД, а који заговара свети рат против хришћанства. Председник САД Барак Обама повећао је ове године помоћ за Јемен, само војна помоћ износи 150 милиона долара. Медији извештавају да америчке беспилотне летелице скупљају информације о екстремистичким наоружаним групама у Јемену, мада то демантују и јеменски и амерички званичници.

Љиља Смајловић




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *