Службе тровале патријархе

Иза мистерије смрти двојице српска патријарха, Варнаве и Викентија, крију се разјашњења неких важних догађаја из наше недавне историје. Проф. др Вељко Ђурић каже да је наша историја у бурном 20. веку често личила на политичко-шпијунски трилер.

Патријарх Варнава и патријарх Викентије

Патријарх Варнава и патријарх Викентије

„До данас нису оповргнуте претпоставке да су патријарси Варнава и Викентије отровани“, наводи др Ђурић. „Сумња се да је патријарх Варнава убијен у ноћи 26. јула 1937, кад је југословенска скупштина изгласавала конкордат с Ватиканом, коме се он жестоко противио. Патријарх Викентије је умро под чудним околностима 1958. након Сабора архијереја СПЦ, а он је одбио да призна неканонску Македонску православну цркву.“

Др Ђурић завршава документарац о патријарху Викентију и очекује да ће он изазвати још бурније реакције од прошлогодишње премијере филмоване биографије патријарха Варнаве.

Варнавино противљење конкордату Југославије с Ватиканом, у предвечерје Другог светског рата ставило га је на ветрометину, где су се укрштали интереси југословенских власти, Свете столице и моћних европских држава. Наиме, тада је Велика Британија интензивним контактима достојанственика Англиканске цркве и српских архијереја покушавала да повећа утицај на СПЦ, на шта је Хитлерова Немачка гледала с много подозривости.

„Помиње се више верзија убиства патријарха Варнаве“, каже др Ђурић. „За његово тровање отворено су сумњичене највише власти Краљевине Југославије, али је и Синод забранио државним функционерима да присуствују патријарховој сахрани, свима осим министру војном. Као иницијатори убиства навођени су и Немци, па чак и Коминтерна, јер је патријарха по једној причи отровао мистериозни руски монах.“

У сенци ових прича остала је нерасветљена улога Велике Британије, која је у време Конкордатске кризе подстрекавала отварање „хрватског питања“.

„Лондон гура федерализацију Краљевине Југославије, а познати су и документи о везама Британаца и Анте Павелића“, наглашава др Ђурић.

Федерализацији Југославије највише се противио „пронацистички“ Милан Стојадиновић.

„Стојадиновићева смена, изазвана и сумњичењем за тровање патријарха Варнаве, завршена је стварањем Бановине Хрватске, која је била увертира за Независну Државу Хрватску. Тај континуитет је веома важан. Патријарх Варнаве је, чини се, колатерална штета далеко ширих европских збивања. Смрт патријарха Викентија у социјалистичкој Југославији је потпуно другачија прича“, сматра професор Ђурић.

Он наводи да је СПЦ за југословенску комунистичку врхушку била респектабилан противник против кога су коришћена готово сва могућа средства.

„Убијани су свештеници, затварани поједини архијереји и свештенослужитељи, уништавани остаци храмова порушених у Независној Држави Хрватској. Није се презало ни од убистава патријарха, а по свему судећи, то се десило патријарху Викентију 1958. године“, сматра професор Ђурић. „Постоје озбиљне индиције да је он отрован јер је осујетио покушај комунистичког режима да решава национално питање у Југославији кроз пројекат стварања републичких цркава.“

Саговорник „Новости“ наводи да је, према доступној архивској грађи и сведочењима, патријарх Викентије обећавао комунистичким властима различите уступке, а онда их вешто одлагао и изврдавао.

„Могуће је да је патријарх 30. маја 1958. у Белом двору, на пријему код Јосипа Броза Тита, обећао и испуњење захтева о разрешењу црквених прилика у Македонији давањем аутономије трима епархијама у тој републици. Међутим, Сабор је одложио решавање тог питања, а патријарх је непосредно затим умро под чудним околностима у ‘присуству власти’, у дедињској болници ‘Драгиша Мишовић’.“

„Врло вероватно је отрован јер аутопсија није обављена, а тело, иако је реч о патријарху, није пренето у цркву и канонски испраћено. Патријарх је брже-боље сахрањен. Колико је државна власт пожуривала сахрану, доказ је и то што није било времена да се за њега направи посебан гроб, већ је ковчег са посмртним остацима стављен у гробницу митрополита Михаила, лево од улаза Саборне цркве у Београду“, каже др Ђурић.

Међу свештенством се проширила прича да је патријарха убила Удба тако што је странице његових омиљених књига премазала отровом. Ђурић наглашава да је убиство патријарха била драстична мера, а да је комунистичка власт покушавала да контролише СПЦ и суптилнијим методама.

„Удба је знала како да придобије свештенике за своје потребе, имала је сараднике чак и међу архијерејима“, открива Ђурић. „Зна се да је први прислушни апарат добијен од Америке 1953. године и уграђен у телефонску централу у Патријаршији! И велика сала за седнице Сабора била је „покривена“ прислушним уређајима. Захваљујући томе, данас у Архиву Југославије у фонду Савезне комисије за верска питања можете да прочитате на стотине страница прислушкиваних разговора архијереја!“

Према речима нашег саговорника, средином педесетих година у Министарство унутрашњих послова донето је и осам кутија архивске грађе СПЦ настале у периоду између два светска рата.

„Та грађа још није доступна, иако она крије велике тајне наше Цркве, на пример, о болести и смрти патријарха Варнаве Росића. После толико година био би ред да се она преда Архиву Србије на чување, под условом да буде доступна истраживачима“, закључује проф. др Ђурић.

Форензичари решавају тајну

Патријарх Варнава оставио је у аманет да га сахране у великом Спомен-храму Светог Саве када он буде завршен.

„Архијереји на овогодишњем Сабору треба да расправе и одлуче да ли његови посмртни остаци треба да се пренесу из малог храма у крипту великог. У међувремену, могло би се захваљујући савременим медицинским достигнућима извршити анализа која би разјаснила да ли има остатака отрова у костима. У случају да их има, требало би патријарха прогласити за свештеномученика. У супротном, ставила би се тачка на ту историјску дилему“, каже проф. др Ђурић.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *