Сећање на Човека — Вука

Пише: Бранкица Ристић

Име Вука Бојовића неминовно ће остати везано за београдски Зоолошки врт. За њега Врт је био уточиште, понос и на крају његова заоставштина. Знао је имена готово свих животиња, али не и већине људи којима је увек био окружен.

Vuk Bojovic

Сваки дан некога сретнемо, упознамо… Са некима се спријатељимо, неке видимо једном или два пута у животу али их се сећамо годинама, а неке срећемо сваког дана али ако их не сретнемо не недостају нам. Са колегама на послу проведемо више времена него са породицом, па опет не приметимо кад нису ту. Са некима се видимо тек с времена на време, а њихове речи и дела оставе на нас доживотно утисак. За многе је такав био и остао Вук Бојовић.

Vuk Bojovic sa tigrovima
„Животиње ме никад нису разочарале“, говорио је Вук.   @СПУТЊИК

Човек чије ће име неминовно остати везано за оно што је постигао за 30 година руковођења Београдским зоолошким вртом, који је руину у којој је живело једва шездесетак животиња у ужасним условима, претворио у један од најбољих зоолошких вртова у Европи, својеврсну оазу усред града… Врт добре наде, како су га Београђани назвали. Знао је безмало име сваке животиње. Врт је за њега био уточиште, његов понос и на крају, његова заоставштина будућим генерација. Вук је кроз врт живео, патио, остваривао се и надомешћивао оно што је њему фалило, али и оно што другима, њему драгим људима, није давао. Стално је говорио да, посматрајући животиње, можемо много да сазнамо о људима. Чак је у неким приликама и на практичним примерима показао колико су људи и животиње у ствари слични, али ипак тако различити. Знао је имена животиња, али није знао или није желео да памти имена већине људи којима је увек био окружен. Не мислим ту на непосредне сараднике. Једном је, верујем у шали, нама који смо са њим сарађивали објаснио да „имена људи ништа не значе, јер човек може да оде и да га промени. Родитељи нам дају имена пре него што нас упознају, а животиње углавном добију имена према својим карактеристикама“.

Vuk Bojovic u zoo vrtu
Врт је за њега био уточиште, његов понос и на крају, његова заоставштина будућим генерација   @СПУТЊИК

На питање да ли више воли животиње или људе, умео је да одговори: „Животиње ме никад нису разочарале. Оне на добро узвраћају добротом. У то сам се уверио милион пута. Уосталом, и Сенека је рекао: ’Што више упознајем људе, све више волим животиње…‘“.

Благо је рећи да је био ћудљив. Интелигентан бескрајно, образован, веома друштвен али, на неки начин, човек самоће. Говорио је топлим мелодичним гласом, који те је терао да слушаш и, хтео или не, памтиш све што каже. Волео је да подучава друге, други су волели да уче од њега. Поштовао је „седму силу“, иако су му доста зла нанели. Никада, али никада није одбио да помогне некоме, ма о чему се радило, а да је било у његовој моћи. И када није било — помагао је. А знао је, богами, и да се наљути… Тада би гладио браду, а чело би намрштио и на моменте је заиста изгледао као вук. Време за њега није играло никакву улогу. Ако би се нечему посветио, или га нешто заинтересовало, све друго је престајало да постоји. Иритирала га је бескрајно глупост и лаж. Ипак је и то некако филозофски објашњавао, говорећи да је „глупост стара колико и човек“, па је често пуштао да се и једно и друго провуче мимо њега желећи ваљда да покаже да може да буде изнад тога. Био је храбар и спреман да се, борећи се за свој Врт добре наде, ухвати у коштац и с јачима од себе, али је признавао да се ипак нечега боји — подлости, кукавичлука, љубоморе, зависти, злобе, глупости, мржње… Свега онога што није био и што никад није могао бити… Такав Вук Бојовић је остао у сећању оних који су га познавали. Данас је тачно годину дана откад га нема…

 

Спутњик




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *