Шајкача

Пише: Момо Капор

Кад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав. Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни део народне ношње, једина је капа на свету, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!

шајкача

Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познаје порекло и суштину шајкаче, никада неће разумети Србе. Шајкача је, наиме, много више од обичне капе: она је облик пркоса, храбрости, нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу са прошлошћу – спону са животом. Каква је то капа, најбоље сведочи то, да се шајкача никоме на свету не скида, сем Господу Богу у цркви! Са њом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада се намакне на лице да штити од досадних мува и прави вештачку ноћ.

Она потиче из XV век, када су је носили шајкаши на својим чуновима на весла, оштрих гвоздених кљунова, који су по Дунаву и Тиси ратовали све до XIX века са Турцима, пресрећући њихове лађе. Мада шајак – чоја домаће израде, слична сукну, потиче од турске речи, на руском чајка значи галеб, па шајкача представља, уствари, стилизовани облик ове најпоетичније птице.

„Ој, Бога ти, шајка птицо!“ – пева наш народ…

Dragutin-MaticНи једна капа на свету није као шајкача у стању да већ на први поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави! Натучена на обрве, као на чувеној ратној фотографији „Извиђач“, шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свога власника. Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претераним осећењима, обести и дерту. Забаци ли је власник на потиљак – ето скривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема да обави неки претежак посао. Превелика шајкача, која пада на клембаве уши говори о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењу са неимаштином и наилазећом бедом.

Боже, каквих ли све шајкача нема у Србији! Изгужваних, ознојених, улепљених, избледелих од киша и ветрова, жеге и снега; нових, новцијатих (које се носе на слављима или из пркоса), дрчних и усправних, што на главама стоје изазивачки и оних, скљоканих од туге и жалости, које покривају главу попут слетеле утучене птице уморних, сивих крила…

moravacУ шајкачи се носе тек излежена јаја и обране крушке за госте из града. Из шајкаче се, кад нема ничег дргог, захвата вода са извора. Шајкачом се брише зној са чела на њиви. За њу се затакне дуго очекивано писмо од сина из војске, да види читаво село! И позив за суд. У ту капу са дуплим странама које се зими спуштају преко ушију, лети се задене цвет или одложи добијена цигара (за после). У време рата, зна се, у шајкачи мора да стоји игла и смотак конца, ако случајно отпадне дугме од шињела. Куда ће купљени лоз, него у шајкачу? Када лумпујемо, за шајкачу затичемо крупне новчанице драгачевским трубачима! И убацујемо у њу који динар просјаку пред црквом.

Шајкача је, иначе, најтрпењивија капа на кугли земаљској; она мирно подноси и друге капе, које јој раде о глави коју покрива. Ма какве јој значке качили – кокарде, мртвачке главе или петокраке, она је, ипак, најлепша, када је без икаквих ознака. То је због тога, што је шајкача много старија од политике. И мудрија. И дуговечнија. Трајнија…

Не слаже се уз грађанско одело и не иде добро уз наочаре. Тужно ју је видети у излогу продавнице сувенира. Она је више за вашаре.

Пола века, шајкача је стрпљиво подносила терор ушиљених „титовки“, чији је облик преузет из туђих армија и полиција. Те капе су толико неприродне и тако ружно стоје на главама, да их војници, чим им се за то укаже прилика, скидају са глава да им не кваре косу и задевају за опасач. Постојала је и једна, ко зна откуда, залутала капа са три рога, о којој постоји чак и песма:

„Ја сам Анка, партизанка, 
Носим капу на три рога, 
И борим се против Бога!“

За разлику од тих богохулних капа, шајкача не може да буде ништа друго – до православна. Она се не скида ни пред краљем, са којим су српски сељаци одвајкада били на ти!

Једина лоша особина шајкаче је да се у миру и благостању, брзо претвори у шешир и заборави лако на саму себе. Они који је и тада упорно носе, со су ове земље…




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *