Руски „Антонови“, спас за српску авијацију — у миру и рату

Пише: Сенка Милош

Погрешно је мишљење да је Ан-26 у случају ратних операција мање важан од јуришних авиона, он у рату може да пребаци војнике и технику у било ком тренутку с београдског аеродрома у Ниш или на неко друго место. Идеалан је и за ванредне ситуације, током поплава и пожара, за превоз људи, опреме или хуманитарне помоћи из Ниша био где у региону.


Фото: Igor Salinger/Aermedia.com

Српска авијација је током претходних деценија буквално девастирана распадом земље и економском кризом, односно константним неулагањем. Доласком шест „мигова“ из Русије заштита српског неба полако се враћа у нормалу, а најава да ћемо од руске војске добити и два Ан-26 значи спас за нашу транспортну авијацију.

Давор Лукач, новинар „Фонета“ који годинама прати проблематику одбране и безбедности, каже да је најважнија чињеница да нам „Антонове“ нуди директно војска Руске Федерације, јер то значи да су у потпуно исправном, летном стању. Додаје да га вест о доласку „Антонова“ није изненадила зато што нам, каже, ови авиони нису понуђени јуче. Очигледно је Војска Србије проценила да није био прави тренутак за њихово допремање, а један од разлога је недостатак пилота и посада, каже Лукач.

„Пилоте транспортних авиона није лако одшколовати, потребно је пуно рада, иако се мисли да је лако возити транспортни авион, ту треба доста обуке и знања, с обзиром да се ради о авиону који превози робу, авион је под великим оптерећењем и није лако направити њен распоред, није лако полетати и слетати“, каже Лукач за Спутњик. 

Он додаје да било којој војсци свако ново средство добро дође, поготово ако је реч о ономе што нема, а наша транспортна авијација тренутно располаже само једним авионом у летном стању. Војска поседује још један Ан-26 који још није расходован, али тешко да ће бити ремонтован. За то су мале шансе, тај авион произведен је 1976. године, каже саговорник Спутњика.


Авион Ан-26, оперативан у свим временским условима. Фото: Igor Salinger/Aermedia.com

„Овај други који је ремонтован служи за свакодневне задатке и било је незгодно трошити његове ресурсе на обуку пилота, тако да би нама у сваком случају добро дошла та два авиона, ако ни због чега другог, онда за обуку пилота“, оцењује Лукач. 

Он додаје да је погрешно мишљење да је „Антонов“ у случају ратног сукоба мање важан од јуришних авиона, јер у случају ратних операција може да пребаци војнике и технику у било ком тренутку с београдског аеродрома у Ниш или на неко друго место. То је авион који апсолутно служи и за војне операције, ту нема дилеме, али он има изузетно широку примену, каже овај сјајан познавалац наше одбране.

„Он може служити од обуке падобранаца, преко превоза мировњака у мисије, јер је то класични војни транспортни авион који може да превози и људе. Такође, то је идеалан авион за ванредне ситуације, ако треба да се пребаци опрема у случају пожара или поплава из Београда у Ниш или обрнуто. Може из Ниша да одлети у регион, у склопу акције спасавања или хуманитарне помоћи“, наглашава Лукач.


Авион Ан-26 изнад Београда током војне параде. Фото: Igor Salinger/Aermedia.com

Он подсећа да је пре неколико дана у Батајници приказан концепт „Пројекат 1500“, елитна гупа војника спремна да прими први удар. Они нису из једне јединице, нити су смештени на једном месту. У случају ангажмана, „Антонов“ их у најкраћем року превози где треба.

Давор Лукач у шали подсећа и на време СФРЈ када је, како каже, „Антонов“ сваког дана летео из Батајнице у Сплит по рибу или на Бријуне по свеже воће за високе државне функционере.

Његов колега Игор Салингер, сарадник специјализованих медија који се баве авијацијом, подсећа да је током повлачења ЈНА из отцепљених република флота „Антонова“ имала значајну улогу у пребацивању људи и технике. 

„Један од куриозитета у употреби Ан-26 јесте улога радарског прикривања сопствених снага, односно ловачке авијације приликом размештања по аеродромима. У предвечерје бомбардовања НАТО-а 1999. године, наши ’мигови‘ су пребазрани летећи управо у радарској сенци Ан-26“, каже Салингер.

Он додаје да на тржишту има много бољих транспортних авиона, али да је много лакше, рентабилније и безболније наставити коришћење исте или сличне технике, него прећи на нову, колико год да је савременија или ефикаснија. Доласком два авиона из Русије долазимо на неки, да тако кажем, минимум оптимума за њихово коришћење, каже Салингер.


Ан-26 је двомоторни авион, с могућношћу трансформације у путничку и друге намене. Фото: Igor Salinger/Aermedia.com

„Ситуација је таква да ако једини авион у возном стању оде на ремонт који траје шест месеци, Војска Србије пола године неће имати транспортну авијацију. Или ако оде на задатак у мировну мисију, одвезе војску под окриљем УН-а, за то време падобранци су на чекању, не могу да скачу. Јако је тешко функционисати са само једним авионом“, објашњава Игор Салингер. Он додаје да је Војска Србије плански јако добро направила прве кораке повратка наше авијације у какво-такво нормално функционисање.

„Кренули са оним што је најугроженије, и војно и политички најпотребније, а то су ловачка авијација и хеликоптери, транспортна авијација је остала по страни. Зато ће допремање два Ан-26 бити инфузија, иако није реч о новим авионима. Да није било овог потеза, ризиковали бисмо да, чекајући набавке нових авиона, у потпуности останемо без транспортних капацитета авијације“, закључује Салингер.

Подсетимо, после шест ловаца „миг 29“, Војска Србије од Руске Федерације требало би да добије и два транспортна авиона Ан-26. Како Спутњик сазнаје, авиони „Антонов“ у Србију би могли да слете у наредних десет месеци, најкасније до краја следеће године.

Спутњик




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *