Програмска тиранија програмске директорке

Пише: Миодраг Зарковић, магазин „Печат“

Протеклих недеља, током којих је „Печатово“ бављење „Радио-Телевизијом Војводине“ експлодирало у узаврели јавни рат, занемарена су била програмска „достигнућа“ покрајинског Јавног сервиса, остварена под врлим руководством пристиглим са Б92 пре непуне две године. Наш часопис се првенствено занимао информацијама „изнутра“, из саме куће, док је штиво које кућа одашиље на мале екране било помињано спорадично, у другом плану. Ово уздржавање се, међутим, више него исплатило, пошто су управо минулих дана неки поступци руководилаца РТВ-а сасвим оголели њихову уопштену, па и програмску злонамерност.

Реч је, првенствено, о кочоперној програмској директорки Санди Савић, чије обраћање на округлом столу „Повратак у деведесете – Медијске слободе и политика насиља“ заслужује подробнији осврт, помешан са освртом на програм иза којег стоји и честим заклињањем у исти и својом (до ње непостојећом!) функцијом. На тој трибини се, неочекивано по домаћина Динка Грухоњића и његове званице од уводничара, појавило и троје представника покрета „Наши“, у текућој години сатанизованог колико и „Печат“.

После тајаца који је уследио када су устали и представили се, дошло је до расправе између њих троје и петоро уводничара, а основно питање које су „Наши“ упућивали тицало се медијске блокаде према њима, али и осталим родољубивим снагама у друштву.

Један од њих, Игор Маринковић, упитао је тако Санду Савић због чега је њена телевизија (тачније, није њена, наша је, ми грађани је плаћамо, али тренутно је њена моћ тамо практично неограничена, па се у овом историјском часу РТВ заиста може сматрати за чедо Санде Савић) најпре била позвала „Наше“ да учествују у некој емисији, да би им дан уочи самог снимања отказала позив не наводећи чак ни разлог.

„Не знам тачно шта се десило са том емисијом, али одговорићу вам начелно“, узвратила је Санда Савић. „Одговарам вам зато што поштујем то што сте дошли, и мислим да је дијалог потребан, за разлику од тих јуначина који нам шаљу анонимне претње. Кажем, не знам тачно шта је било са том емисијом, али генерално ми, као Јавни сервис Војводине, не видим да би требало да промовишемо ваше ставове. Претпостављам да сте ви запалили заставу да бисте придобили медијску пажњу, међутим, искрено речено, то вас не квалификује за неку озбиљнију политичку расправу. Наша је ствар, наша процена.“

Када се сагледа овај њен одговор, најпре упада у очи то да цела ова галама око РТВ-а није нимало умањила дрскост Санде Савић. И то чак негде може да буде и симпатично. Поред оволиких „сека перси“ накрцаних у српском јавном простору, освежавајуће је гледати жену која није од кртог материјала, већ ударце – заслужене или не, свеједно – трпи на ногама, па и у гарду, онако како би руководилац то и морао да ради. За стил, дакле, Санда Савић заслужује јаку
осмицу.

Свако задирање у суштину наведене изјаве, међутим, води ка суноврату моралног и интелектуалног кредибилитета Санде Савић. Не види, каже, да би требало да промовишу ставове „Наших“! Лепо, али где је онда видела да је дужна да промовише ставове фашистоидног Грухоњића?! Чиме је то Грухоњић заслужио да се РТВ простире пред њим као тепих сваки пут када му се тако ћефне? У каквој је то политичкој, друштвеној, интелектуалној, образовној, васпитној предности Грухоњић у односу на „Наше“?! Чак је и у ТВ извештају РТВ-а са „округлог стола“ (глупог ли назива за овако ћошкасту приредбу!) изјаве „Наших“ препричавала спикерка, док је Грухоњићевих неколико реченица морало да у прилог уђе у изворном, директном облику. Да не помињемо да је сасвим изостављено хистерисање Грухоњића, који у једном тренутку више није могао да издржи, па је почео да виче на „Наше“.

Да ли је то равноправност или поштовање према страни која се неочекивано појавила и показала изразиту жељу да поведе достојанствени дијалог?

И, одакле то трговање „промовисањем ставова“? Зашто Санда Савић уопште размишља о ставовима које „промовише“ пуким пуштањем неког покрета у живу емисију? Она може да има личну одбојност према ставовима „Наших“, али би, као медијски радник, морала да буде свесна да такве ставове, сличне или истоветне овима које заступају „Наши“, дели не баш безначајан део становништва, како војвођанског, тако и оног у остатку Србије. Зато је дужна да дотичне ставове, што год нашла за сходно да приватно мисли о њима, не уклања из програма.

Можда чак и пронађе неко покриће за избегавање конкретно „Наших“ или „Печата“, или Јанка, или Марка, али ставове као такве мора да „промовише“, тј. равномерно распоређује у програму којим руководи.

На крају, а зашто би па одбила да „промовише“ српска родољубива удружења, када очигледно нема никакав проблем са промовисањем проусташких идеја? У ауторску емисију „Радар“ Марине Фратуцан, приказану 5. фебруара, ушао је и подужи извештај са противсрпског митинга у Вуковару, одржаног тих дана.

(У ствари, цела емисија била је посвећена „ћирилизацији“ Новог Сада, па је тако водитељка исмевала нашу државу као „ћириличну недођију“, а врхунац глупости и безобразлука био је када је као пример страних туриста збуњених нашим писмом интервјуисана извесна млада Тајванка; стварно, замислите колико је једној Тајванки ћирилица компликованија од латинице!) Аутор прилога из Вуковара Драган Гмизић анкетирао је учеснике митинга против ћирилице, пуштајући да му у камеру изговарају прилично екстремистичке, противсрпске ставове, скоро па једнаке оним чутим са бине, који су такође нашли своје место у овом „Радару“.

Зато би Санда Савић морала да појасни српској јавности како је то њена РТВ затворена за српске родољубиве покрете и идеје, који у већини – ма како то Санди Савић или коме другом изгледало – нису ни насилни, ни екстремни, али је зато отворена за подробне, чак и благонаклоне приказе проусташких скупова из суседне државе?!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *