Последње Теслино писмо мајци Ђуки

Ово је последње писмо славног српског нучника Николе Тесле његовој мајци Ђуки.

Nikola-Tesla

Среда, 18. новембар…

Мајко, при помисли на Тебе, осећам се некако тешко и туробно, не знам како, али осећам да ниси добро. Волео бих да сам крај Тебе, сад, и да ти принесем воде. Све ове године моје службе човечанству нису ми донеле ништа до увреда и понижења. Јутрос сам устао пре него је свануло јер сам поново чуо нешто што, већ, дуже, а кроз сан, чујем у својој соби. Чуо сам глас који поје и моли неким маурским језиком лепу тужбалицу или зов. Јутрос сам отерао сан с очију и потврдио да глас долази одсвакуд и да не могу одредити да ли је с вана или изнутра. Бојим се да нисам разум, изгубио. О овом не смем причати др Лајонелу јер ни њему више не верујем. Чуо сам да је посећивао господина Едисона пре две седмице…

Четвртак, 19. новембар…

Опет мислим на тебе, Мајко. Опет имам онај немир и тугу у телу. Данас ћу писати у Уред за патенте да мој јавни експеримент помере за једну седмицу раније јер ја морам кренути кући, у Отаџбину, кренути Теби. Знам, сад, сигурно да ниси добро, јер онај глас, ону тужбалицу поново сам чуо сасвим свестан и будан. Још сам разуман…

Петак, 20. новембар…

Нисам писао у Уред за патенте, дошао је њихов агент да ми донесе потврде и рекао сам му, лично, своје науме. Рекао је да жали, али да се термини не могу померати с обзиром да су конгресмени из око 20 савезних земаља једва ускладили термин. Отишао сам до Водопада и рекао својим момцима да окрену турбине и да чекају на мој позив, сутра, спремни.

Ја сам одлучио да човечанству дарујем оно што му припада и враћам се у Европу, Теби, Мајко. Владе земаља су исте овде као и код куће. Схватио сам, сад, на крају, да је човечанство зависно о владама и да појединац не може сам променити свет. Али онај чудан глас ме брине. Знам да нешто значи и да има везе с Тобом, с мојим експериментом, с нечим трансцеденталним…

Субота, 21. новембар…

Драга Мајко, сутра полазим у Југославију. Госпођица Нора је отишла по мом налогу у Лучку капетанију и обезбедила ми карту до Лисабона, одатле идем возом до Цириха, па онда директно до куће. Рачунам да ми треба око десет дана, или две недеље, највише.

Данас сам ушао у Конгресну зграду и на седници Сенатора замолио за пар минута пажње. Није им било по вољи, али дозволили су ми. Тражио сам телефон и да ме споје с лабораторијом на Нијагариним водопадима. Момци су на мој налог пустили турбине у погон и Конгресна сала се обасјала мојом струјом, десет пута јачом од обичне, управо онако како сам и најавио. Нису ме интересовале њихове реакције уопште. Изашао сам одмах напоље, јер нисам ово радио за њих већ за човечанство. Само сам у моменту кад сам погледао светиљку и чекао да „моја“ бежична струја дође с турбина, осетио да нисам ја творац овог свег.

Осетио сам да је неко или нешто носи од Нијагаре до Конгресне сале и да је у том закону који сам сматрао „својим“ открићем, нешто што је одувек постојало, а да је, само, мени дато надахнуће да то уоквирим и човечанству објасним.

Умјесто среће и тријумфа, појавила се нека празнина. Схватио сам да сам нешто велико у животу пропустио. Нешто као да сам изоставио, као да нисам нешто понуђено спознао. Нека формула је била тако близу моје спознаје, а ја је нисам нашао или нисам хтио да је нађем. То има везе с оном маурском тужбалицом, сигуран сам, сад…

Недеља, 22. новембар…

Ово писмо нећеш никад добити, Мајко. Не знам зашто га пишем Теби која га више никад прочитати не можеш… Нек ти је лака земља, Мајко и опрости ми што су ме моји путеви одвели од Тебе, па ти не могу доћи ни на сахрану. Читам телеграм с вешћу о твојој смрти и презирем људе који нису били спремни још пре две године да схвате да струја може да се пренесе и без жица. Сад су, ево, видели да може, али, опет је неће знати вековима користити, јер неко је спалио моју лабораторију у центру града до темеља, са свим списима и нацртима. Рекли су ми да се сумња на господина Едисона.

Тако сам равнодушан да не препознајем сам себе. Пре бих се, можда и јадао, али сад више не јер знам, добро, да неко ионако све то држи под контролом и да је „моје“ откриће још прерано дошло за човечанство. И, уствари, оно уопште није „моје“. Знам да то неко надзире све и да има план, па сам зато, можда и равнодушан.

Мој брод за Лисабон полази у 11 сати. Кола ме напољу чекају.

Ово писмо ћу положити на твој гроб, кад стигнем на наше сеоско гробље. Сад верујем у оно што никад нисам, да сам тамо, негде, још увек „Ти“ и да твој живот НИЈЕ заувек престао. Сад ми је и жао што нисам хтео никад да се дружим с Турцима јер су они исте онакве тужбалице певали као она из мојих праскозорја. Сад се сећам да су они знали много више него ја о свим овим стварима које, тек, сад, спознајем.

Залуд моје године проведене у науци, кад она бејаше јалова. Моли, тамо, за мене, Мајко, ако можеш, том маурском тужбалицом за изгубљену душу свог сиротог неуког сина…

Никола Тесла

 

ТВ Бест




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *