Посебно одељење – неуспела инклузија

Професорима Правних факултета широм Србије, Друштву судија Србије, Заштитнику грађана, међународним организацијама и другим мислећим људима који знају ко им и чију главу носи.

Дана 31. децембра 2019.

 

Поштовани,

Моје име је Драгица Берчек. Мајка сам Берчек Бранка, који је пред српским судовима, у име Народа, неправедно и у незаконито спроведеним судским поступцима, правноснажно проглашен кривим за злодела која није починио, и при том осуђен на четрдесетогодишњу робију (процеси Стамболић-Будва и Ибарска магистрала).

Уважени професори, поштујући Ваше време бићу што сажетија, указаћу Вам на само једну од многих превара и трудићу се да Вас поштедим сопствених закључака, колико год ми је то могуће. Намера овог апела је да, заинтересоване међу Вама, подстакнем да Ви као позвани сагледате ова докумета и да, ако нађете за сходно и оправдано, пред студентима и струковном заједницом станете у заштиту професије, или то бар покушате. Када је реч о Заштитнику грађана, Заштитниче, чекам(о) Ваш штит па био он и змај од папира!

Напомена: Линкови у овом мејлу воде ка документима која су на клауд драјву. У случају да сам Вас у претходном тексту заинтересовала за даље истраживање, увид у комплетан спис предмета доступан је на следецем линку

Превара о којој ћу говорити односи се на наводно постојање материјалних доказа у виду трагова папиларних линија и с тим у вези можете одмах погледати ексклузивно обавештење Су. бр. VIII-48 261/18 од 06.12.2018. године. Како је дошло до овог обавештења и о другим аспектима ове преваре биће више речи у тексту који следи. Есенција документа о тој теми сабрана је у прилогу, документација од значаја – фолдер тзв. отисци прстију, Будва (срж докумената).

Материјални доказ који је суд користио и на основу ког је ценио и друге доказе у предмету, који је истицан као главни разлог зашто суд одбацује одбране оптужених дате пред судом којима су негирали своје учешће у том кривичном делу, зашто одбија друге доказе одбране и изјављене жалбе бранилаца оптужених против пресуда по редовним и ванредним правним лековима итд., тај материјални доказ и угаони камен у том делу будуће пресуде, каже суд, су отисци прстију Илић Ненада, Миливојевић Леонида и мог Бранка, наводно пронађени и фиксирани у неком стану у Будви јуна 2000. године…

Међутим, наводно постојање тог материјалног доказа је једна грандиозна лаж коју и поред јасне очигледности да је реч о лажи спутани смо на све могуће и немогуће начине да то разоткријемо и разобличимо! Умешност поступајућих судија и оних у чијем је интересу да истина неизађе на видело нема меру и границу – лажу, петљају, мрсе и довијају се свесрдно штитећи једни друге попут картела! Да не буде да је ово мој став, о томе је бираним речима у више наврата почев од 2007. године јавно говорила и суткиња Милена Инић Дрецун када је као суткиња Врховног суда Србије, и као председница трећестепеног жалбеног већа, које је одлучивало о изјављеним жалбама, поднела оставку на место председника судског већа и оставку на судијску функцију јер, како је она тада то рекала, није хтела да учествује у кршењу закона и законских процедура од стране суда – преседан који се није десио у дотадашњих 150 година постојања Врховног суда Србије. И поред бројних покушаја, ми нисмо успели да прибавимо текст оставке суткиње Милене Инић Дрецун у ком су, оправдано верујемо, побројане све преварне радње поступајућих судија и државних органа, односно све мањкавости тог судског процеса. Шта смо све предузели како бисмо добили на увид тај документ, као и неке од јавних иступа суткиње Милене Инић Дрецун погледајте у фолдеру Оставка суд. Милене Инић Дрецун. Није згорег поменути да је чувар те мрачне тајне садашњи председник Врховног касационг суда суд. Драгомир Милојевић – уједно и један од оних који су активно учествовали у превари о којој управо пишем! Као што рекох, прикривање свих смрдљивих трагова нема меру и границу! А Вама желим сву срећу у покушају да Ви прибавите текст њене оставке – ако се одлучите на тај корак.

Посматрано уназад, захтев адв. Зоре Добричанин Никодиновић и адв. Александра Ковачевића да се тај судски поступак понови, између осталог и због проналаска новог доказа који није постојао у време суђења (доказ којим је материјално утврђено да Бранко Берчек има АБ Рх позитивну крвну групу), одбијен је решењем Вишег суда у Београду Кв-По1.број 66/18 од 26.04.2018. године. У том решењу, претресајући ‘крвну групу’ и ценићи доказе без отварања главног претреса, суд је као главни аргумент за одбијање материјалног доказа ‘крвна група’ навео и позвао се на наводно постојеће отиске прстију – дактилоскопске трагове папиларних линија (страна 7-8 именованог решења). Апелациони суд у Београду донео је решење Кж2По1 149/18 од 04.07.2018. године којим је одбио све жалбене наводе и правноснажно је потврдио ожалбено решење нижег суда. Наведена два решења су у фолдеру Одбијена ‘крвна група’ (Виши и Апелациони суд).

Револтиран оваквом одлуком суда, мој син, користећи се раније непостојећим Законом о доступности информација од јавног значаја, инсистира да му председник Вишег суда у Београду коначно стави на увид те фамозне отиске прстију, односно, захтева да му суд достави веродостојну фотокопију оригиналних материјалних доказа трагова папиларних линија (фотокопију такозваних фолија) како би у приватној режији извршио вештачење отисака који му се приписују (на шта има право). Директно и нескривено циљ је био да, користећи се тим новим институтом, натера суд да се суд коначно написмено изјасни да су лагали и да и данас лажу када кажу да такви материјални докази постоје.

Пошто је председник Вишег суда у Београду покушао да игнорише поднети захтев дошло је и до обраћања поверенику за информације од јавног значаја и његове интервенције.

У коначном, председник Вишег суда у Београду прво је доставио обавештење Су.бр. VIII-48 261/18 од 23.10.2018. године, а потом и на додатни захтев обавештење Су.бр. VIII-48 261/18 од 06.12.2018. године где наводи да суд нема и да никада није ни имао те материјалне доказе – објава која може представљати извесни шок и ексклузиву за неупућене. Наиме, за нас никада није било непознато да је наводно постојање тих материјалних доказа ноторна лаж коју у животу одржавају само, лично и персонално картелски организоване судије. Како бисте у пуној мери сагледали превару поступајућих судија било би целисходно да одмах погледате и извод из правноснажне пресуде Кж.I ОК 2/06 од 26.05.2006. године (страна 25) где је уклесано да се те пресуде управо заснивају на тим, сада већ неспорно доказано, непостојећим материјалним доказима!

Уместо да због те срамоте поднесе пријаву против одговорних тужилаштву и Високом савету судства (кршење одредаба Етичког кодекса у већој мери), или да бар забије главу у песак и да се поспе пепелом, председник Вишег суда у Београду бахато наводи да је ту чињеницу мој син већ истицао у жалби против пресуде Врховног суда Србије Кж. I ОК 2/06 од 26.05.2006. године („да суду није достављен примерак тих фолија…”)! И ако изузмемо игру речи којој, довијајући се, прибегава председник Вишег суда у Београду, а која није небитна јер је мој син у основи од суда тражио да му суд достави веродостојну фотокопију материјалног доказа здраворазумно полазећи од тога да оригинал свакако не може добити у посед (копије материјалних доказа/оригинални материјални докази – шија или врат), индиректно је председник суда у суштини истакао мом сину и нагласио да обавештење, које је као председник суда био принуђен да напише, написано је тако да се не може користити као основ за подношење ванредног правног лека у виду новог захтева за обнову судског поступка јер је непостојање „примерка” (копија) материјалних доказа већ истицао у ранијим жалбама…. За неупућене међу Вама који будете читали овај апел, законска процедура је таква да се ванредни правни лек не може поднети на околности које су већ биле предмет одлучивања суда. Да није трагично било би и смешно! А да не помињем то да све и да постоје неке копије, које наравно не постоје, копија не би имала никакву правну тежину када већ и тако не постоји оригинал.

Истине ради, Бранко јесте као и сви браниоци истицао у свим својим поднесцима не само да не постоје у спису предмета материјални докази у виду трагова папиларних линија, већ да физички не постоје ни предмети са којих су наводно скинути ти трагови папиларних линија (флаша Фанте – Бранко; флаша Вињака – Леонид; и флаша дезодоранса – Ненад), да не постоје фотографије тих предмета, као и то да вештачење отисака прстију никада није урађено иако је то био и јесте законски императив!, што је све заједно битно и због chain of evidence о ком ћу касније говорити. Да апсурд буде већи, у спису предмета постоји фото-документација која је изведена и прихваћена од суда као веродостојан доказ, у ком фото-документу постоји фотографија бр.7 смећа просутог из корпе (експлицитно представљен садржај корпе за смеће са флашом Спрајта у том смећу) на којој фотографији се јасно види да флаша Фанте не постоји! И на тој имагинарној флаши Фанте, за коју постоји фото-доказ да она не постоји, су наводно нађени трагови папиларних линија мог Бранка!? У истом том фото-документу постоје и фотографије које доказују да не постоје флаша Вињака и флаша дезодоранса, на којим предметима су, наводно, нађени отисци који се приписују Леониду и Ненаду. Ову околност је посебно и јавно истицала суткиња Милена Инић Дрецун, као један од разлога за подношење оставке, што је за мене потврда да су све поступајуће судије одувек и све време биле свесне тих чињеница, односно да им се није случајно поткрала грешка. Наведени фото-документ са пратећим извештајем криминалистичке технике који је изузетно важан јер су у вези налази се у фолдеру тзв. отисци прстију, Будва (срж докумената).

На основу Закона о доступности информација и наших права у поступку покушали смо да од председника Вишег суда у Београду добијемо наводно постојеће фотографије у тзв. затеченом стању: флаша Фанте у смећу иза шанка, флаша Вињака испод шанка и флаша дезодоранса у купатилу. Нисмо успели. Тим поводом канцеларија повереника за информације од јавног значаја месецима ради на том предмету, са ништа бољим успехом. С тим у вези погледајте документа у фолдеру Повереник за информације од јавног значаја (у вези фото. флаше, Будва).

Одбијајући поднете жалбе и читав низ аргумената изнетих против тих имагинарних доказа, Врховни суд Србије у Београду донео је правноснажну пресуду Кж.I ОК 2/06 од 26.05.2006. године у којој, између осталог, на напред представљеној страни бр.25 суд наводи: (цит.) „Дакле, супротно наводима изјављених жалби наведена криминалистичко-техничка радња у циљу откривања трагова кривичних дела, у свему је законито изведена, затечено стање је фотографисано и фотодокументација на којој се виде сви предмети на којима је према записнику вршено изазивање трагова, па и флаша вињака” испод шанка, представља саставни део записника. То што криминалистички техничари нису вршили фотографисање изазваних трагова, јер за то према наводима сведока Ковијанић Боже нису имали потребну технику, не доводи у питање валидност наведеног доказа, јер постоје фолије са изазваним траговима, а у извештају о криминалистичко-техничком прегледу лица места је констатовано са којих предмета су узети трагови и где се ти предмети у стану налазеа што је у потпуној сагласности са приложеном фотодокументацијом.”

Као што сам Вам напред показала, цитирани ставови правноснажне пресуде сада су и материјално доказано лажи, које је као такве жигосао и обзнанио јавности и сам председник Вишег суда у Београду у представљеним обавештењима Су.бр. VIII-48 261/18 од 23.10.2018 године и Су.бр. VIII-48 261/18 од 06.12. 2018. године. А да флаша фанте у смећу иза шанка не постоји у фото-документацији уверите се сопственим очима (фотографија бр. 7). И да ли ће неко од њих сносити последице због ових лажи? Наравно да неће! Нема тог параграфа ког они не могу некажњено да згазе! И не само да неће одговарати, већ су сви за награду вртоглаво напредовали у служби, сви осим Милене Инић Дрецун која је немогавши другачије да одбрани етички кодекс окончала своју судијску каријеру!

Да нешто не би остало недоречено (погледајте извод из потврђене пресуде К.П 6/03 од 18. јула 2005. годинестрана 124), цела лажирана креација такозваних отисака прстију почива и опстаје на потпуно нетранспарентним и у формално-материјалном смислу празним извештајима црногорске полиције – извештаји који су исковани на крајње сумњив начин у време ванредног стања у Србији 2003. године, које полицијске извештаје поступајуће судије у свом картел-маниру називају и третирају вештачењем.

За сагледавање форме спорних извештаја и њихове празноће у материјалном смислу важно је да погледате та документа у изворном облику, Извештај од 15.04.2003. године и Извештај од 07.05.2003. године – налазе се у фолдеру тзв. отисци прстију, Будва (срж докумената).

Преиспитујући првостепену пресуду, суд у правноснажној пресуди Кж.I ОК 2/06 од 26.05.2006. године на страни 25-26 узима под своју заштиту спорне полицијске извештаје и каже: (цит.) „Ово с тога што се према одредбама члана 114. став 2. ЗКП-а, вештачење не поверава само судским вештацима већ и државним органима који одређују стручњака који ће извршити вештачење, а Центар крим. технике МУП-а Црне Горе управо представља државни орган оспособљен за такву врсту вештачења.”

У цитираном наводу правноснажне пресуде и ставу 2. члана 114. ЗКП-а суд тачно три пута апострофира Закоником прописани императив вештачења и ја сам себи дала слободу да то болдирам и шљаштећи нагласим јер, како ми је речено, свако ко се макар и очешао о Правни факултет зна да спорни полицијски извештаји нису вештачење ни по форми ни по садржају. И најпростијим срицањем слова писмени међу њима могли су да су хтели уочити разлику између речи извештај и речи вештачење. Другим речима, суд се позвао на члан 114. став 2. ЗКП-а, о чији члан Законика су се управо они оглушили до апсурда и то неприменивши га! Има ли кантара који може измерити овај безобразлук!?

Са овим у вези молим Вас да погледате приложени извод из школског уџбеника Више школе унутрашњих послова у Земуну који садржи у себи на страни 128-133 школски пример из 1996. године како изгледа и шта мора да садржи документ записник о дактилоскопском вештачењу. Ако лаже коза, не лаже рог! Наведени извод је у фолдеру тзв. отисци прстију, Будва (срж докумената).

Против наведених полицијских извештаја, а да ја имам документ у поседу, мој син је изнео аргументе у поднесцима жалба против пресуде Кж. I ОК 2/06 на страни 37–41, као и у захтеву за испитивање законитости Кзп ок 3/07 на страни 9-13 уз необорив аргумент у прилогу на страни 36-49 који чини напред представљени извод из важећег школског уџбеника Више школе унутрашњих послова у Земуну, у ком уџбенику је стручно и школски обрађена тема вештачење отисака – које аргументе Вас молим да и погледате. Наведени поднесци су у фолдеру Пресуде и др. Стамболић-Будва.

Тешко држави у којој поједине судије највиших судова могу овако масно и безочно да лажу, а да их притом није могуће позвати на одговорност! Наиме, ова вишеслојна лаж која по својој бестијалности превазилази оквире апсолутне повреде поступка прећутана је и прихваћена од стране трећестепеног већа Врховног суда Србије у Београду пресудом Кж.III о.к. 1/06 од 09.03.2007. године (први слој лажи: да постоје фолије са изазваним траговима; други слој: да је приложена фотодокументација у потпуној сагласности; трећи слој: да су извештаји исто што и вештачење). Управо то трећестепено судско веће је демонстративно напустила, нежелећи да учествује у кршењу закона и законских процедура од стране суда, суткиња Милена Инић Дрецун, због чега је ова пресуда сама по себи додатно незаконита јер ју је донело неправилно састављено веће од само шест чланова.

Као коначну одлуку у том у целини политички вођеном процесу, суд је донео пресуду по ванредном правном леку Кзп.ок 3/07 од 25.01.2008. године којом је одбио све приговоре одбране. Да последице нису трагичне, истакла бих као занимљиво, да су поступајуће судије, доносећи ту коначну одлуку, потпуно прећутали и нису се уопште изјаснили о приложеном изводу из школског уџбеника Више школе унутрашњих послова у Земуну којим је и за оне међу њима који не желе да читају, цртежом обзнањено да спорни извештаји нису ни по форми ни по садржају вештачење које је као такво законски императив. Све наведене пресуде у целости налазе се у фолдеру Пресуде и др. Стамболић-Будва.

У форми малог сижеа који се првенствено темељи на сведочењу црногорског монодактилоскопера Вукотић Ивана (транскрипт од 08.03.2005. године) указаћу Вам и на то да је непозната особа неутврђиваног идентитета у оквиру МУП-а Републике Србије, за време ванредног стања 2003. године, уместо слања идентификационих картона редовном службеном поштом, само у овом случају, одступљено је од уобичјене праксе и сачињени су дигитални записи са наводно неспорним отисцима папиларних линија мог Бранка, Илић Ненада[1] и Миливојевић Леонида и уз њихове генералије тај дигитални запис је потом друга НН особа (вероватно неко од инспектора) послао у Црну Гору путем Интернета, да би потом добијене извештаје, који су стигли као одговор, само их проследили тужилаштву и касније суду… Банализујући ове чињенице суд у правноснажној пресуди Кж.I ОК 2/06 од 26.05.2006. године на страни 26 наводи: (цит.) „дактилоскопске листе и најразвијеније светске полиције достављају електронском поштом…” Цитираним ставом, свесно, поступајуће судије чачкалицом скривају шуму! Као да је некоме од нас битно хоће ли дактилоскопске листе Пера ложач носити пешке или на магарцу, послати их Поштом или путем Интернета! Овм обманом (са нескривеном злом намером) поступајуће судије скрећу пажњу и уопште се неизјашњавају о чињеници да нико, ама баш нико, па ни они као тзв. делиоци правде не знају и немају увид у то ко је и шта послао у Црну Гору и са чиме је то поређено! У спису предмета нема тих дактилоскопских листа, ни у било ком другом материјалном облику нема неких отисака ма коме они припадали, и нема тих мејлова иако је одбрана на коленима молила да се ти материјали уведу у спис и учине транспарентним! Зашто поступајуће судије нипошто нису хтели, ни смели да те материјале учине транспарентним јасно је свакоме ко зна ко му и чију главу носи. Било како му драго, господо из картела који столујете тако високо, овако непоступају најразвијеније светске полиције и делиоци правде који држе до кодекса судијске етике, напротив! Овакво поступање искључиво и само резервисано је и живо осликава у пуном колору корумпираног чиновника-бескичмењака у банана држави.

Без реалне могућности да гарантује и да провери да ли дигитални записи одговарају истини, са свешћу да је реч само о комуникацији између две полицијске станице, Вукотић Иван је испред МУП-а Црне Горе сачинио и доставио МУП-у Републике Србије прво један а потом и други спорни извештај. Наведени извештаји нису по својој форми и садржају вештачење које је као такво прописано законом и које је законска обавеза када предмет иде пред суд – парафразирано речи су које је пред судом у Београду казао и сам Вукотић Иван (транскрипт од 08.03.2005. годинестрана53). А разлог зашто није урађено законом прописано вештачење које по важећем школском уџбенику Више школе унутрашњих послова у Земуну, коју школу је наводно похађао и сам Вукотић Иванмора да садржи увећану x4 фотографију репродукцију спорног трага папиларних линија и фотографију неспорног отиска са којим се врши поређење, потом и текстуални опис петљи папиларних лиња са обележених 12 тачака подударности (све транспарентно) итд., како сада са доказом о томе можете видети лежи у простој чињеници да материјални докази са тим наводно нађеним и фиксираним траговима папиларних линија једноставно не постоје! Ко је кога ту и како магарчио, ко је и да ли је у том магарчењу добровољно учествовао тешко је мени да утврђујем, али свакако су поступајуће судије она одговорна лица која су касније те и такве материјално празне извештаје узели под своју заштиту, служећи се лажима дали им статус вештачења знајући да то нису, уз то их и оправоснажили игноришући чињенице, кршећи кодекс судијске етике, правила струке и Законик.

Иако прљавим појединцима у редовима истражних органа за време ванредног стања није био проблем, као што им није проблем ни данас (ако данас има таквих појединаца), да са било ког предмета скину Бранкове отиске и да их лажирано представе да су то баш они трагови папиларних линија који су наводно нађени у будванском стану 2000. године, а све ово будући да је Бранко и све ствари које додирује биле су им и јесу доступне све време (оружје и опрема у центру ЈСО у време ванредног стања и лишења слободе, као и предмети у притвору након лишења слободе и дан данас у казамату), на путу овој махинацији као какав каменолом спотицања стоји један класичан шах-мат који се зове chain of evidence! Док сам у метафори ланца који није проста метафора за неког судију са дигнитетом, чак и да ставите на страну то што су спорни полицијски извештаји у материјалном смислу празна карика, остаје као неспорно да та опсенарија нема копчу ни лево, ни десно! Тај тзв. chain of evidence није могуће успоставити и одржати га у конкретном случају из очигледних разлога чак ни уз помоћ најбољег кривотворитеља ког би поступајуће картел судије и њихов тутор могао обезбедити, јер у предмету који је у Будви формиран још јуна 2000. године физички не постоји флаша Фанте са које је наводно скинут Бранков или било чији отисак, не постоји фотографија баш те флаше Фанте са баш тим трагом на њојне постоји фолија са баш тим депонованим трагом папиларних линија која је баш тада фото-документована и тако заведена у предмет тог лета 2000. године итд. Нити има карике, нити има ланца! Али, коме је то па битно што нема карике, што нема ланца и што су кораци наопаки све док коло подврискујући трупа у зацртаном смеру у такту интересне свирале. Мени јесте битно! А Вама?

Зарад комплетне слике препоручујем Вам да погледате шта су о тим наводно постојећим траговима папиларних линија говорили пред судом, хронолошки гледано Вукотић Иван (транскрипт од 08.03.2005. године)/Базовић Зоран (транскрипт од 30.03.2005. године)/Ковијанић Божо (транскрипт од 11.05.2005. године). Хронологија је у овом делу јако важна јер је тек Ковијанић Божо истресао причу да наводно нису имали код себе технику да фотографишу отиске и да зато то нису урадили…., што су поступајуће судије слепо, попут несита, прогутали (погледај Кж.I ОК 2/06 од 26.05.2006. године страна 25). Ви имајте на уму да су они сведочили о сопственом раду и да су, сходно томе а што је и природно, настојали да свој рад представе бољим него што јесте. Поступајуће судије нису имали диоптрију и слушне апарате који покривају тај, за неке танан и недокучив спектар (нико није слеп као онај који нежели да види и нико није глув као онај који нежели да чује). Због истог „хендикепа”, до данашњег дана остала су неразјашњена многа спорна питања у тим предметима, а најупечатљивији међу њима јесте где су и зашто нису на Фрушкој Гори пронађени сви делови скелета посмртних остатака Ивана Стамболића ни након што је сва земља просејана (недостају: обе шаке уцело, први вратни пршљен, подјезична кост, делови вилице, одређене партије зуба, једна цела ногавица и доњи веш), али сва та питања излазе из оквира овог писма и нећу се њима бавити овде и сада из више разлога. Транскрипти сведочења Вукотића, Базовића и Ковијанића налазе се у фолдеру тзв. отисци прстију, Будва (срж докумената).

Оптужујем!

У свим судским инстанцама Посебна одељења су имала надлежност у поступању, што се види и из уводних делова изречених пресуда. У чему се огледала та посебност ако се изузму енормне принадлежности које су грабили и рукама и ногама за своје „мукотрпно трудбеништво”, тешко је смртнику да докучи. Са моје стране, ја аргументовано сад и овде оптужујем да у овим случајевима, код ових Посебних одељења је реч о покушају инклузије који, нажалост, није био могућ због тешких и трајних оштећења дигнитета, етике и морала!

Драгица Берчек, мајка

 

П.С.

Гро поступајућих судија (чак 16 од 21) су све ово већ радили раније и ухваћени су ни мање ни више него од Европског суда за људска права у Стразбуру – предмет Станимировић против Србије, пресуда од 18.октобра 2011. године по представци број 26088/06 од 22. маја 2006. године.

Након што је суд у Стразбуру ‘укинуо’ све изречене пресуде српских сатрапа Станимировићу и Пауновићу којим су били правноснажно осуђени на 40 година робије, та два сужња су потом ослобођени оптужби после више од 15 година протраћених у српским казаматима (добро су прошли, могли су бити и стрељани!), док творци тих незаконитих пресуда нису позвани чак ни на дисциплинску одговорност иако су учинили повреду права на правично суђење – употреба недозвољених доказа (повреда члана 6. став 1. Конвенције) и повреду процесног аспекта забране мучења (повреда члана 3. Конвенције).

Шта су све Станимировић-Пауновић претурили преко грбаче борећи се с ветрењачама сведочи и вапај суд. Ђорђевић Томислава (погледај документ Виши суд у Смедереву бр. К 124/13 од 25.11.2013. године – фолдер упоредна листа имена поступајућих судија).

Без обзира што у праву аналогија није допуштена, матрица је иста – неко искује лажирани доказ (у случају Станимировић-Пауновић избоксује га и то у буквалном смислу речи) који доказ ова шака Посебних узме под своју заштиту.

Преклапање и поклапање имена поступајућих судија из предмета Станимировић-Пауновић са именима судија из нашег предмета Стамболић-Будва погледајте у фолдеру упоредна листа имена поступајућих судија – слика говори боље од хиљаду речи!




1 коментар

  1. Favorit

    U Budvi je pucao jedan on one dvojice koji su ubijeni u Meljaku. Pitajte onog svedoka saradnika sto ga zena namestila na robiju, on to sigurno zna, posto su tad bili u dobrim odnosima.. Sva zla zemunskog klana su pripisana JSO, samo da bi ugasili najelitniju jedinicu.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *