Пише: Велимир Гајић
Парада срама, а не „парада поноса“, јер тако мисле готово сви становници Србије, осим неколико стотина и представника окупационих власти запослених у америчкој и западноевропским амбасадама, изазвала је бројне реакције и о њој ће се још задуго говорити и писати.
Плаћенички лоби ће се „поносити“ успехом под окриљем четири-пет хиљада полицајаца и војника и техником каква још увек није виђена на овим просторима. Мало ко је приметио да је радикалско-напредњачка власт омладинце превентивно хапсила без повода, као што се чинило само у време покојног друга Тита.
Желим да укажем на неколико „ситница“ за које сматрам да нису нимало наивне већ одавно припремљене и одрађене у процесу преумљења српског народа. Те „ситнице“ требају да нас понизе! Кренимо редом: од почетка до краја!
На челу параде носили су некакву заставу на којој се истицала слика песнице коју су својевремено амерички мајстори за обојене револуције пуковника Хелвија предали својим ученицима у Србији уочи наводне побуне против Слободана Милошевића а у ствари ради довођења послушне власти њима по вољи и извршења деградације државе. На овом месту се намеће констатација да су амерички мајстори веома активни до дана данашњег. Додуше, данас не спремају рушење власти већ урушавање српске духовне вертикале кроз понижавање великих српских симбола. Уосталом, размислите о следећем!
Парада је кренула од раскрсница Немањине и Кнеза Милоша. Да ли на овом месту треба објашњавати ко су поменута двојица у српској историји? Самозвани парадери су кренули испред зграда оштећеног Генералштаба на којој, уместо велике табле са текстом о томе ко је и када бомбардовао исти објекат, стоји једна мисао војводе Живојина Мишића, прослављеног српског војсковође. У том контексту налази се и следеће: једну парадну групицу окупљену у парку, који је створен у време последњег краља из династије Обреновића, предводио је некадашњи официр Војске Србије за кога данас тврде да је после операција постао женско – „мајор Хелена“! О тој особи брује готово сви медији, чак ју је недавно подржала извесна Американка на високом положају у Вашингтону. Значи, остаје нам да се запитамо: Ко је тај војвода Мишић и какво је његово место у српској духовности у односу на „мајора Хелену“?
Да ли се на овом месту треба подсетити стихова Бранислава Нушића: „Децо моја, не гините џабе, обуците сукње – постаните бабе“!
Друга ситница која нас је понизила је следећа: После победе ногометаша Србије на Светском првенству, на дочеку испред Скупштине Београда дочекало их је више од 50.000 навијача. Једног момента, селектор Вељко Пауновић је казао да би требало да се учини оно што су радили пре и после сваке утакмице – да се братски загрле и изговоре Оченаш!
Таква величанствена слика, обогаћена мноштвом тробојки са српским знамењем, до тада није виђена ни на великим црквеним свечаностима. Био је то знак да је омладина здрава, национално свесна, жељна боље будућности од оне коју јој нуде слуге англоамеричких господара!
Парада срама је плански завршена на истом платоу па се то може тумачити и као хомосексуално „кађење“ простора и истеривање „нечастивог“ (читај: националног) духа. Истовремено, и порука радикалско-напредњачке власти да је она свесна те своје погрешке па обећава да се тако нешто више неће поновити. Можда у оквиру обећања које је напредњак Александар Вучић, најуспешније чедо радикала Војислава Шешеља, дао оном господару у Вашингтону?
Васељенска
