Досије

Памтимо ли Стојадина Мирковића?!

Стојадин Мирковић

Пише: Михаило Меденица

Звао се Стојадин Мирковић. Година – тек 19. Питомо, поштено и храбро дете из домаћинске и кућевне фамилије.
Оправили су га отац и матер за војску те ’90. године – ваљало је одслужити домовини па имању, такав је вазда ред био у Срба, а Мирковићи, домаћини, рекох, из Горње Лесковице више Ваљева… било их је под плодном црницом колико и над њом. Више је генерација пало по шанчевима него по њивама, за плугом…
Звао се Стојадин Мирковић! Имао је већ 19 година, момчина… имао је тек 19 година, дете… довољно да преузме имање на тежачке руке кад се врати из армије, премало да отац и мајка преузму сандук с оним што је остало од…
Памтиш ли га Србијо?!
Слабо, ако је среће, а за сунчаних дана какав је овај ни толико…
Био је само Стојадин Мирковић, војник, војна пошта – Бјеловар, сељаче из забити више Ваљева, неке Лесковице, под ноктима вазда земље на коју тежак замирише како се роди…
Бјеловар, 29. септембар 1991. године! Диван дан за умирање, још се лето копрцало јесени… дал је и у Горњој Лесковици било тако, мада планина је то, омрази рано, тешко се и успети кад ударе ветрови, а камоли изнети сандук с оним што је остало…
Памтиш ли га Србијо? Стојадина Мирковића! Хероја тишине и сенке.

Стојадин Мирковић

Сељаче, тврдоглаво и непослушно, море, укопало се то и не мрда иако мајор командује другачије!
Мајор Милан Тепић!
Заповедио је војсци да се склони, да га остави, да се склоне, да одрасту, остаре, ал Стојадин ко Стојадин – „непослушан“ на претке, ено им крајпуташа на Церу, Колубари…
Мајор је заповедао, али залуду, није имао коме, сељаче кад намери нешто пре ће буква узмаћи њему него што ће је он заобићи…
Бјеловар – 29. септембар 1991. – град је задрхтао од експлозије!
Благ, сунчан дан је узмакао ко да свануо није…
Боље да није, барем не такав, данас би Стојадин имао… па сину би ил’ кћери можда спремао свадбено ру’о…
Памтимо ли га, Србијо?!
Можда за овако сунчаног дана, једнако дивног за умирање, сећања углавном! Нема везе, сутра је већ нови дан – нова нафака да заборавимо Стојадина, јер хероја, Богу хвала, имамо, баш као и довољно дана да их заборављамо…
Геџа је то, тврдоглаво ко јуне, одбио команду да одрасте и остари али не мари, ту смо ми а док је нас стариће – сећање, прича, запис о једном 29. септембру и неком тамо Стојадину Мирковићу који је у Бјеловару страдао уз свог мајора поставши – крајпуташ памћења.

Два у један

Коментари (14)

  1. rade sto каже:

    Vec mu i rodno selo zaboravili! Stojadin je rodjen u Gornjim Leskovicama a ne u Leskovinama!

  2. plava cigra каже:

    HEROJI NE UMIRU,PAMTICE IH NAROD,A SRBIJAJE VEC MNOGE ZABORAVILA.

  3. plava cigra каже:

    I mi u rumi imamo heroje a jedan od njih je i BRANISLAV POPOVIC pa ni jedna ulicica da dobije ime po njemu ali po nekom fudbaleru sremske lige bilo je mesta.Mozda se Srbija seti i naseg Baneta.

  4. Mirjana Radovanovic каже:

    Slava mu i vecni mir 🙁 Pamti ga njegova porodica i mi kad nas neko potseti ! Nikom on drugom u ovoj drzavi ne znaci , jer mi nemamo drzavu koja pamti heroje , nayalost .

    1. Mirjana Radovanovic каже:

      Podseti , izvinjavam se .

  5. marijana каже:

    Gornje Leskovice…

  6. Srki каже:

    Slava im i vijecita hvala.

  7. obre каже:

    Slava JUNAKU…..

  8. Slavko Milovanovic каже:

    Slava za sve junake

  9. Dragan каже:

    Večna im slava! Heroji su večni. Nikad ne umiru!!!

  10. Predrag каже:

    Nek mu je VEČNA SLAVA I HVALA !!

  11. ljubomir petkovic каже:

    E junacino moja za koga satre svoju mladost kad tvoju hrabrist i zivot prodadose generali i drugi lopovi. Slava ti , ja cu te pamtiti. Suza krenu , bog te.

  12. ДРАГАНА каже:

    Постоји у Београду улица Стојадина Мирковића( то је део бивше Мокролушке улице поред аутопута)

  13. Goran M каже:

    Slava i hvala junaku. On nije uzalud poginuo, uprkos trudu mnogih da uprljaju tu borbu.

Напиши коментар