ОТАЦ И СИН, Ђура Јакшић

Jеданпут иде стари Амиџа
Кô неки седи мандарин;
А за њим тапка, трчи, скакуће
Јуначке крви најмлађи син.

Вашар је био — а на вашару
Сабље, пиштољи, арапски ат;
Туниске капе, сребро и злато,
Млетачка свила, женевски сат.

„Е, шта ћеш, сине, да купи бабо?“
Детета склоност кушаше свог.
„Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну,
Ил’ волим ата мисирског?

Ил’, можда, желиш од свиле рухо?
Нека ти буде свилено све!
Говори, сине, говори брже,
Да купим оне токе злаћене?“

Дете се чешка руком по глави,
Као да не зна шта би од свег:
„Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо,
Печења купи јарећег…“

Сад се и бабо чеше по глави,
Гледајућ дуго синчића свог:
— Е, ја сам волô сабље и копља,
А син ми јарца печеног!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *