Они су волели Србију

Пише: Ивана Субашић

Били су странци у Србији. То им није сметало да 1914. године, раме уз раме са српским браниоцима, стану у одбрану Србије и своју судбину поделе са судбином српског народа. Једно је сигурно, Србија је била њихова домовина.

stanislav-sondermajer

Шеснаестогодишњи Станислав Сондермајер, пореклом Пољак, био је најмлађи војник српске војске на почетку Великог рата и најмлађи члан породице Сондермајер, чији су старији чланови и у Балканским ратовима носили српску униформу. Станислав је погинуо на Церу као добровољац Другог коњичког пука. Његов отац, пуковник др Роман Сондермајер, утемељивач је српске војне хирургије и начелник ратног санитета од 1912. до 1918. године. Из Кракова је 1899. дошао привремено у Србију, а остао у њој до краја живота. Два старија брата, Тадија и Владимир, такође су носили униформу српске војске, а мајка Станислава и сестра Јадвига ознаке болничара. Станислава, од почетка балканских ратова болничарка – добровољац, умрла је у августу 1914, неколико дана пре него што је Станислав погинуо као најмлађи војник на Церу. Роман, Тадија и Владислав преживели су голготу албанских планина и наставили да се боре до краја рата.

Stanislav_Krakov_u_uniformi_1912Још један Станислав, али Краков, такође Пољак, био је официр и јунак Великог рата. Станислав је, као гимназијалац, по избијању Првог балканског рата 1912. с непуних 17 година покушао да се прикључи српској војсци, али је, пошто је због младости одбијен, ступио у добровољце Војводе Вука. Као тек свршени питомац 46. класе Ниже школе Војне академије 1914. године кренуо је право на фронт. Учествовао је у многим биткама, преживео албанску голготу. Био је међу првима који су освојили Кајмакчалан и ушли у Велес. Био је писац, новинар и режисер првог српског ратног филма „За част отаџбине“ .

Ignjat_KrihnerЛегендарним браниоцима Београда, четницима Сремског добровољачког одреда у Великом рату је командовао је Игњат Кирхнер, бивши аустријски официр који је пребегао из аустроугарске војске и прикључио се српским трупама. И даље је отворено питање шта је натерало Кирхнера да се преда српској војсци, мада постоји прича да је уочи рата убио једног аустроугарског официра који је погрдно говорио о српској војсци. Био је омиљени командир својим војницима, који су га сматрали за великог српског патриоту. „Врло брзо је стекао љубав и поверење претпостављених и добио чету под своју команду… Још првих дана рата он са својим људима прелази Саву, заузима аустријску караулу и бомбама ништи непријатељски рефлектор… Главне Кирхнерове врлине биле су храброст и доброта. Оне су га довеле до чина официра… Са нама је срастао, још од првих дана, када је од нас почео учити прве српске речи.“, забележио је Мирослав Голубовић, један од ретких преживелих дечака-добровољаца Сремског доборовољачког одреда који су надљудском снагом бранили Београд 1915. године. У чувеном јуришу 7. октобра, под командом мајора Гавриловића, Кирхнер је тешко рањен у ногу, након чега је евакуисан из Београда у Ниш, а затим са осталим рањеницима на Крф . Уочи Другог светског рата, као бригадни генерал, пензионисан је на свој захтев.

Pavle-jurisic-sturmСрпским војницима командовао је и Павле Јуришић Штурм, командант славне Треће српске армије у Великом рату. Рођен је у Пруској као Паулус Штурм. Школован официр пруске војске. У француско-пруском рату одликован је Ореденом гвозденог крста. Нису познати мотиви зашто је Штурм 1876. године одлучио да као добровољац пође у Србију и заједно са Србима бори против Турака. Његов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске. Уочи балканских ратова био је неколико година ађутант краља Петра, који је имао велико поверење у војничке способности генерала Штурма. Као официр српске војске, променио је име у Павле Јуришић, прешао у православље и за славу узео Светог Саву. Учествовао је у седам ратова које је водила Србија. Као командант Треће српске армије у Великом рату борио се против немачких и пруских снага којима је командовао његов некадашњи класни друг из официрске школе федмаршал Макензен. Великим залагањем његове Треће армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију, чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у Церској бици.

Djordje_RosЈош један Немац пореклом, Ђорђе Рош бранио је свим срцем своју домовину Србију. Као гимназијалац био је добровољац у Другом балканском рату. У другој години Великог рата постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије у Нишу. Као командир жандамеријске чете истакао се у борбама за време легендарне одбране Београда 1915. када је тешко рањен у јуришу на Дунавском кеју. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Један је од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После Другог светског рата са породицом је имигрирао у Немачку. Ни у емиграцији није заборавио да је Србин. Шездесетих година прошлог века обновио је манастир Хиландар, који је био прилично руиниран. Зато је Ђорђе Рош сахрањен у порти Хиландара, као једини мирјанин.

Данас је тешко замислити да је неко хтео да добровољно буде Србин. Међутим, домаћа стручна јавност наглашава да то не треба да представља изненађење, с обзиром да је Србија у другој половини 19. века и првој половини 20. века у западним интелектуалним круговима доживљавана као земља демократије, закона и „француских“ идеја о политичкој слободи. Данашња Србија нема свест о својим најбољим данима, мада чињенице о људима који су својом вољом одабрали да буду Срби говоре супротно.

 

Глас Србије




3 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *