Насилнички закон

Аутор: Мишa Ђурковић

Нацрт закона о заштити од насиља у породици је изузетно опасан за Србију

Кренимо од најосновније логике: 2005. године уведен је на потпуно идеолошки начин нови правни институт „насиље у породици“. Измењен је кривични, а затим и породични закон како би се на велика врата, супротно мишљењима озбиљних правника, увео нови институт. Одговорни правници су приметили да је и у комунистичко време постојао сасвим солидан правни оквир за сузбијање таквих појава, али њих нико није хтео да слуша.

misa-djurkovicЈеданаест година после увођења овог института, са све променама кривичног законика, стање је кажу толико лоше да, погађате, мора да се донесе нови, посебан закон. Логика би тражила да преиспитамо да ли можда сам институт и систем који је увео сигурне куће, уз максимално подстицање увлачења државе и државних институција у породичне односе, нису погрешни. Да ли се можда узроци све раширенијег појединачног и колективног насиља не налазе у ,,Паровима“, економској пропасти породица, поремећеном систему вредности које управо овакви законски оквири нуде итд.

Не, медији настављају да нас свакодневно циљано бомбардују драматичним причама, а „експерти“ објашњавају да наводно свака трећа жена у Србији трпи неку врсту породичног насиља!? Увелико стиже мода из „либералних“ западних законодавстава по којој је мушкарац увек по дефиницији насилник – у Шведској жена која добровољно проведе ноћ с мушкарцем ако се следећег дана покаје због тога, може да оде у полицију и да га пријави за силовање. Терет доказа да силовања није било увек је на њему.

У Центре за социјални рад је пре око пола године (под притиском медијске кампање) стигла нова инструкција за поступање према случајевима где постоје индиције за породично насиље. Дакле, без промене закона, неко је решио да промени политику и сада се по пријави аутоматски дете одводи из породице па се накнадно утврђује стање. Ево истинитог случаја: отац чија се ћерка виђа са наркоманом забрани јој да изађе и да оде да се види са њим. Она одбије послушност и крене напоље. Он јој након доказивања, причања и свађе лупи шамар и заустави је да не оде. Након тога она га пријави полицији, која дође и заједно са центром за социјални рад аутоматски је као облик хитне мере одведе из породице у алтернативни смештај. Човек је очајан, а ћерка адолесцент срећна што му тера инат и што може да се виђа са проблематичним дечком.

Ствари ће се додатно погоршати ако се усвоји закон о коме се нажалост не дебатује, него се манипулативно намеће јер се ствара атмосфера моралне панике у којој нико не сме да каже реч против контроверзних и опасних решења, а да не буде проглашен монструмом који се залаже за одбрану насиља. Погледајмо међутим следеће.

Члан 3 уводи два нова облика породичног насиља, изузетно проблематична за прецизно дефинисање и веома подложна манипулацијама и злоупотребама: једно је прогањање, а друго је сексуално насиље.

У последњим верзијама помиње се увођење још једне апсолутно неправне категорије као што је „економско насиље“: оно ће се одредити као облик психичког насиља које представља ускраћивање и контролисање приступа новцу, односно неједнаку доступност заједничким средствима. Извините, шта ова будалаштина значи? На кога се ово односи? Да ли то предлагач прописује како чланови породице да деле своја примања? Хоће ли и деца имати право да одлучују о расподели породичних средстава, а ако им то родитељи не дају, да их и за то пријаве као породичне насилнике?

Предлог закона одређује да се „потенцијални насилник“ (свако кога пријаве и осумњиче за намеру да буде насилник, што по овом предлогу постаје веома широка категорија) приведе у полицију, где се може држати до осам часова.

Члан 15 прописује две хитне мере које државни органи морају одмах да примене у складу са својом проценом: удаљење из стана и забрана приласка. Закон иначе предвиђа огромна дискрециона права која се дају полицијском службенику и центрима за социјални рад. Кључна је њихова лична арбитрарна процена, а како ће они деловати, лепо ми је објаснила познаница која тамо ради: „Нисам луда да било шта ризикујем па да ја после испаднем крива. На најмањи знак да бих себе заштитила ја ћу да предложим хитну меру.“ Пошто закон ни на који начин не штити мушкарца од лажних оптужби нити предвиђа било какву санкцију за лажно пријављивање (штавише, дефинише обавезу да се пријави сумња на насиље јер иначе ризикујете високу новчану казну), жена која жели да избаци мушкарца из стана само треба да га пријави за насиље. Он се тако на силу, супротно уставном праву на располагање приватном имовином, истерује из свог стана на 48 сати, плус 30 дана, а можда и дуже. Ова противуставна санкција биће предмет многобројних злоупотреба.

Ту је надаље монструозни члан 17, где суд доноси одлуку о продужењу хитне мере на предлог јавног тужиоца, без рочишта. Жалба је дозвољена у року од три дана, али жалба не одлаже извршење решења.

Да резимирам: ово је још један опасан, циљано антипородични и идеолошки закон са јасно противуставним одредбама и са елементима грубог тоталитаризма. Зауставимо овакве законе јер су они насилнички, неће решити проблем, а нанеће нову штету.

Научни саветник, Институт за европске студије

 

Политика




2 коментара

  1. Б

    Закон је дискриминаторски,увек је глава породице насилник.Зашто се не третира психичко и вербално насиље које изазива физичко.Шта све мужеви трпе да би остали са својом децом јер суд углавном додељује децу мајкама па чак и када су проблематичне.Највећа грешка је што се сви унијатски закони баве само последицама а не и узроком.Породица је одавно на мети,јер породичан човек има црвену линију.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *