На Велики петак у Шајкашкој: Најлепша битка српске буне

Пре тачно 165 година се ломила судбина српског покрета 1848/1849. Под командом ђенерала Ђорђа Стратимировића разбијена мађарска војска и спасена Српска Војводина

Одговарајући на Вашу Тителској општини послану прокламацију, част ми је казати Вам: да ја од назад 48 сахата команду у Бачкој вршим и да Срби под мојом командом никада нису били вични, нити смеју бити, нити ће то икада бити, да области без борбе напуштају.

Овако је на ултиматум мађарског генерала Мавра Перцела да положи оружје, уочи Великог петка 1849. одговорио српски ђенерал Ђорђе Стратимировић (1822-1908). Скрајнут, претходно, политичким интригама са њеног чела, он је тек био поново преузео команду над српском војском која се, бележи у мало познатом есеју „Лепота ђенерала Стратимировића“ Милош Црњански, „већ била расула и бежала је, застрашена“. Мађари су били узели Бачку и Банат и кроз Шајкашку, преко Мошорина и Вилова, кренули на Срем. Основана годину раније, Српска Војводина била је на коленима.

– Тада је све изгледало пропало и зато се Стратимировић решио да последњи пут пређе у напад. На Велики петак, 1849, скупио је неколико хиљада заплашених сељака и уморних граничара, а дошло му је и хиљаду Србијанаца под командом Миливоја Блазнавца. Пред њима је било море мокрих травуљина и разбојничка маса ђенерала Перцела, 12.000 бораца и 40 топова, осветљена запаљеним селима – пише Црњански.

Логорске ватре србијанских тобџија су, наставља велики писац, тада први пут обасјале Војводину, а оно што је уследило „у мокрој земљи, мирисној од пролећа и неба, нејлепша је битка у Буни, и најчуднија победа за коју знамо“.

Ђенерал Ђорђе Стратимировић

Ђенерал Ђорђе Стратимировић

– У поноћ Стратимировић поведе војску и нападе тако плахо да се мађарска војска збуни и напусти свој логор, али кад свану, хусари се повратише и пођоше у противнапад, бројно далеко надмоћнији. Све до подне од сванућа, на Велики петак, насртали су

бесно и јуришали Мађари. Блазнавац је лично управљао топове. Коњ Стратимировићев би рањен, ђенерал сјаха и замало настаде забуна. Али су Мађари задржани на ножу и пред топовима. После подне почеше одступати палећи села. Стратимировић је био спасао Срем који већ беше почео да цвета – бележи Црњански.
Тако је ђенерал, којем је тада било тек 27 година, преокренуо ратну срећу, а неки месец доцније бечки двор ће и званично признати Српску Војводину која ће, нажалост, потрајати само до нове аустро-мађарске нагодбе 1860. Грађу за цитирани есеј Црњански је, иначе, нашао у његовим „Успоменама“, издатим у Бечу 1911. Тек недавно, њих је „Мало историјско друштво“ из Сремских Карловаца штампало поново.

– Ђорђе је био из кулпинске племићке породице, а рођени стриц му је био чувени митрополит Стефан Стратимировић – каже мр Жарко Димић, уредник тог издања и директор карловачког Архива САНУ. – Битка о којој пише Црњански једна је у низу његових великих победа у стварању и одбрани Српске Војводине. Он је 12. јуна 1848. до ногу потукао и злогласну регименту „Дом Мигуел“ коју је са Петроварадинске тврђаве генерал Јанош Храбовски послао на Карловце, да српски покрет уништи у зачетку.

Ту су, додаје Димић, и битке код Сентомаша који ће, управо после њих, постати Србобран, па код Темерина, Ечке, Арадца, Великог Јарка, Каћа, Будисаве… А колико их је, широм Српске Војводине, било током две крававе и славне године Буне и каква је у њима била улога Стратимировићева, сведочи, опет, Црњански:

– Сваке недеље, бар једном, димила се сва та земља од барута и згаришта и свуд се видела витка сенка младог команданта, на коњу, кога зваше Сиротан, у униформи ђенералској, коју му посла на дар кнез Александар Карађорђевић, загаситоплавој, са јаком и зарукављем црвеним, златом извезеним.

НЕСРЕЋНА МАЈА И КУМ МИХАИЛО

ЂОРЂЕ је завршио војну академију у Бечу и као млад коњички потпоручник служио у италијанском граду Павији. Цараску униформу је, због женидбе, скинуо 1843, када је, пише Црњански, „узео кћер спахије Заке, Мају, отмицом, којој се заклео још пре Италије, кад су обоје били упола још деца“. Растрзана између мужа, команданта српске војске, и рођеног брата Стевана који се, мада Србин, приклонио Мађарима, она је, у позадини Ђорђевих положаја, од туге пресвисла 1848. Он се касније, у Бечу, поново оженио Аном Беко, а прва њихова кћи понела је Мајино име. Венчани кум и велики пријатељ био му је кнез Михаило Обреновић.

МЕДАЉА ОБИЛИЋА

Ратничка слава Стратимировићева громко је одјекивала широм Српства, па му је Петар Петровић Његош 1848. са Цетиња послао тадашње највише црногорско одликовање – Златну медаљу Обилића.
– Који би знак на твоја јуначка прса лепше пристао од овога? Прими га, дакле, с оном искреношћу и усхићењем са којим ти га шаљем са најусрднијим братским поздравом – написао је велики владика у писму које је, уз одличје, послао ђенералу.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *