Мртва трка за фотељу министра војног

Пише: пуковник Горан Јевтовић

bratislav-gasic

Лагано одлази Бата Гашић, право у легенду. А можда га ипак одбране партијски другови? Штета, ако ништа друго, поуздано знам – воли војску, поштује нашу одбрану ’99-те и искрено је проруски орјентисан.

То што је морао да изиграва НАТО пајаца, шта да се ради. Вођа им је саопштио још пре него је зајахао Србију, да се све оно што је претходна, „жута“ властодржачка гарнитура потписала „мора поштовати“. Јер, је л’ те, они су „одговорни пред међународном заједницом и према преузетим обавезама“. (Иако не постоје никакве обавезе на штету државе и народа, поготову не оне противуставне, од којих се не може одустати. И то у складу са међународним правом и праксом).

Посебно су одани оним обавезама, уговорним клаузулама, које је у виду диктата наложила Алијанса – „Партнерство за мир“ а у склопу тога ИПАП и СОФА споразуми. Окупатор је то, нема шале. Сила која нам је елегантно и лукаво дозволила да се, искључиво ради домаће публике, називамо сувереном и независном земљом. Па још војно неутралном. У пракси, то је класична окупација. Перфидна, мека, оваква или онаква, али окупација.

И, наравно, одмах је, након непланираног Батиног „ниског старта“ у Трстенику, од стране јавности и неких угледних медија и портала, отворен „конкурс“ за избор новог минстра војног. И то је већ увелико прерасло у својеврсно лобирање по друштвеним и осталим мрежама. Хоће ли бити мушко или женско и све у том тону. Неки од најозбиљнијих кандидата, подразумева се војни аналитичари и коментатори (са чиновима разводника и десетара из времена ЈНА или ВЈ) већ су кренули са самопрепоручивањем.

За то време, одлуку о новом министру премијер крије и држи је иза седам НАТО брава. Јер, док „пријатељи“ из Пентагона, са Вајтхола и они из Монса не верификују избор кандидата, нећемо добити новог челног човека такозване српске одбране. Да поновимо – ми смо окупирани. Или, ако је лакше – Србија је протекторат.

Можемо ли хипотетички замислити Владу Србије у којој, рецимо, Министарство здравља води – саобраћајни инжињер, а Министарство пољопривреде – професор са Факултета драмских уметности? Министарство енергетике – директор филхармоније или опере, Министарство културе – агроном, Министарство финансија – професор биологије или хемије? А на челу ресора права и правде се налази – грађевински техничар? И тако редом.

Е, али када је реч о такозваним министарствима силе – Министарству одбране и Министарству унутрашњих послова (као и „независним“ тајним службама) – нагледали смо се свега и свачега након петооктобарске превратничке револуције у организацији НАТО сила. На тешку и претешку срамоту свих нас. На срамоту некада славне и широм света познате војне – ратничке, ослободилачке традиције Србије.

Па су тако та министарства, односно веома озбиљни и крајње компликовани системи и ресори, постали сјајни полигони да се од стране незналица и тоталних аналфабета (јер нису ни прошли поред војних школа) играју ратне игрице, лече комплекси и фрустрације, скупљају политички, партијски и остали поени, показује мушкост, намирују кадрови и томе слично. Под изговором такозване цивилне и демократске контроле.

И све уз одобрење и програмирану динамику ментора са запада. То им је, иначе, главно оружје – на окупираним територијама форсирати незналице. Али одане – искрено или на компромитујућем материјалу – небитно је. Битно је да су послушни.

Одмах након петог октобра ресор одбране је преузео црногорски кадар, апаратчик СНП-а, по занимању агроном – Радојевић, наследио га је лекар специјалиста опште праксе – Краповић, а онда је дошао на чело одбране психолог, наставник у средњој школи, који се разумео у војску исто толико колико и аутор ове колумне у амерички фудбал.

Био је то Борис Тадић који ће се, поред тога што је довео британског генерала, Џон Мур-Бика, превејаног обавештајног официра високе класе са пратећим персоналом, на место „саветника“, прославити изјавама како генерали тадашње Војске Србије мање вреде него један НАТО наредник, и како је све што знају да раде да гледају у доњи веш његових секретарица.

Затим нам је упућен (доведен, постављен, како год, исто му дође) пензионер ОУН, Првослав Давинић, „стручњак“ који се већи део радног века бавио уништавањем оружја на глобалном нивоу. Бирократа који је ту своју „страст“ показао на делу. Наставио је у складу са Тадићевим тековинама тако што нас је „ослободио“ вишка људства и вишкова тенкова, транспортера, хаубица, топова. Мерено у стотинама и десетинама хиљада.

Заменио га је војни патолог Станковић, човек који се разумео у одбрану таман колико и просечан Србин у патологију, и који је имао ту „част“ да констатује како је од Војске Србије остала дружина у виду лаке НАТО коњице на Балкану.

Тај, достигнути ниво, до савршенства је довео његов наследник, Драган Шутановац, машински инжињер, још један од познатих редова некадашње ЈНА, који ће „пријатељство“ са западном Алијансом подићи на пиједестал олимпијских висина.

Све након тога је у свежем сећању – министар одбране постаје ППВ, Алекдандар Вучић, који је бетонирао већ утабане НАТО стазе и „сарадњу“ са НАТО савезом обогатио као нико пре њега. Одбрамбену штафету ће предати Небојши Родићу, још једном „експерту“ за све и свашта, и тај ће нас, универзални партијски радник, угурати у ИПАП и СОФА предворје из кога нема изласка.

То је стање које можемо дефинисати врло просто – извршавамо скоро све задатке као и пуноправне чланице НАТО, имамо бројне обавезе од којих је већина сакривена, али немамо иста права као оне земље које су званично под барјаком Алијансе.

Но да се вратимо актуелним напредњачким мукама и понижењима. Кога уместо Гашића?

Да парадокс буде већи, у својим редовима имају једног пензионисаног генерала – Момира Стојановића, човека који је завршио највише војне школе. Несумњиво веома способан, искусан, богатог знања. Али, има неколико проблема који ће вероватно пресудити код НАТО ментора приликом одабира (без обзира што је „дописни“ члан Атлантског савета у Србији) – тврдоглав је, самољубив, превртљив, сујетан и властољубив. И оно пресудно – ратовао је противу њих ’99-те. А и „браћа“ Арбанаси су подигли оптужницу.

(Подсећање за оне који и даље мисле да се са чином десетара или млађег водника у резерви може руководити тако озбиљним системом – Ратна вештина је, господо, права наука. Светски призната. Стратегија (Ратоводство), Оператика, Тактика, су научне дисциплине. Да би се познавале, потребно је имати ранг доктора наука односно завршену „Школу националне одбране“ или макар титулу магистра односно некадашњу „Генералштабну школу“. Поред вишедеценијског практичног и теоретског искуства. Како мирнодопског, тако и, пожељно је, ратног).

Међутим, напредњачки Политбиро има и друге кандидате из сенке. То су они који су углавном промакли широј јавности. А реч је, заиста, о правим „бисерима“.

Рецимо, Владимир Ђукановић, народни посланик, чувени радио водитељ, правник по струци (и на томе свака част), човек који се у последње време „ничим изазван“ батрга и води некакаву унутарстраначку борбу за „право, правду и демократију“. У посланичким клупама је несаломив – дејствује као запета пушка.

Е, тај, познати Ђука је био полазник и са успехом завршио – 4. класу „Високих студија безбедности и одбране“[1]. То је највиши ниво војног образовања. Организацијски припада „Школи националне одбране“ и изнад је „Генералштабног усавршавања“ – тзв. генералска школа, као и изнад „Командно-штабног усавршавања“ – тзв. школа за чин пуковника и припадајауће дужности тог нивоа у систему одбране и војсци.

Наш, популарни Ђука, народни трибун је, дакле, истовремено док је гулио посланичке клупе, учио школске 2014/15.године највише војне науке (које није похађао, рецимо, један војвода Степа Степановић, али ни остале војводе). Подразумева се, према НАТО стандардима. И спремао се „за преузимање високих дужности у систему националне безбедности“, како стоји у званичном програму.

Седео је у истим школским клупама у истој школској години, рецимо, са командантом Копнене војске, генералом Симовићем и командантом Гарде, пуковником Гавриловићем. Како он, тако и новинарка РТС-а, госпођа Славица Глигоревић, која је такође постала војни експерт.

Добро, нема ту ничег лошег, тако су нам бар тврдили НАТО стручњаци који су нам и увели у време „жутих“ такву једну праксу, где су потрпали „бабе и жабе“ – генерале, пуковнике, бирократе из Владе, Скупштине и из других државних органа, као по правилу партијске перјанице, затим, иностране представнике и кога све не. Сви у исти кош.

Има само једна мала, али тешко лицемерна ствар у овом случају, која научно доказује шта ми у Србији радимо и како се играмо ватром. Владимир Ђукановић је човек који није служио војску[2]. Једноставно, здравствени (или неки други) разлози му то нису дозволили. Оправдано. И, гле чуда, напредњачки врх је спаковао баш њега да похађа највишу војну школу.

Да се разумемо (претпостављам да ће кренути разноразни заштитници разноразних права у атак) – ама баш ништа немам противу оних који су били спречени да служе редовни војни рок. Управо супротно. Док сам се налазио у активној служби, био сам познат по искреном залагању да се они који су залутали у војничке чизме нечијом непажњом, ослобађају те обавезе. Из хуманих, здравствених и осталих разлога, а све у духу закона.

У овом случају није реч, дакле, о томе, већ о лицемерју. И о непринципијелности властодржаца и понижавању једне озбиљне професије и још озбиљније области – одбране и војних послова, без којих нема слободне државе.

Идемо даље. Ако наречени кандидат не прође (ипак и он нескривено воли Русију, можда и више него мученик Гашић), ту је резервна екипа. Ни мање ни више него актуелни министри – Зорана Михајловић и Александар Вулин, и један бивши, али изузетно „популаран“, чувени Лазар Крстић, српски финансијски „геније“ са америчког континента[3].

Откуда сад па они?

Просто, њих троје је утрло пут другу Ђуки, тако што су били полазници оне исте, највише војне школе. И то у претходној, 3. класи, 2013/14. школске године. Лепо су кренули, загрејали клупе, залагали се, али, бројне државничке дужности, историјске одлуке (попут Бриселског споразума), сређивање енергетике, затим, Срба на Космету, српских (а ММФ) финансија и што шта другог, због чега се радило дан ноћ, није им ишло наруку. И, тако, не завршише војно школовање и не докопаше се војних диплома. И припадајућих сабљи и изгравираних пиштоља.

Но, ако ћемо право, ипак су колико толико осетили „барут“ и свакако разумели шта је то национална безбедност и одбрана. Научени су, је л’ те (то се штреба већ на првим часовима), да построје: армије, корпусе, дивизије… и да приме рапорт као највиши дужносници. Проблем је што такве формације постоје само још у видео-клиповима и у причама ратника. Уништене су. Плански и циљано.

Наш најбољи војни коментатор, зналац војске као такве и најозбиљнији (само)кандидат за министра, написа у у врло темељном тексту „Каква одбрана треба Србији“[4], између осталог и следеће: (…)„реформисти” оружаних снага Србије у ранијем периоду урадили су све да смање борбену моћ војске, да ли свесно, или по наређењу страног фактора, или из незнања, показаће се једног лепог дана (…)“

Није него. Нема ту никаквих „реформиста“ нити „реформатора“, већ је посреди НАТО. Тачка. И тако прецизно треба написати. И јасно је свима шта је рађено са системом одбране од петог октобра до 2012. године, када је систематски уништаван. На то више и не треба подсећати.

Много је важније шта се од доласка на власт напредњачке дружине дешавало са тим системом и Војском. А то је оно што се не сме написати – настављено је дословно оно што је наслеђено од претходника и НАТО агенда максимално убрзана, обогаћена и подигнута на још виши ниво. „Војнонеутрални“ ниво, наравно.

Није проблем, у коначном, у авионима, камионима, тенковима (иако је то тешка туга и јад и нерешива енигма), проблем је, прво – у „Стратегији националне безбедности“, „Стратегији одбране“ и „Војној доктрини“, које су нам, онако, џумле, издиктирали западни стручњаци. Документи на којима почива наопаки и неупотребљиви, изнад свега срамотно мали и НАТО-у подешени систем одбране.

А као друго – проблем је у „Партнерству за мир“ преко кога смо, тачно како пише у „Оквирном документу“ Алијансе, који је потписан с наше стране (баш као и СОФА споразум по коме могу да бораве НАТО трупе у земљи Србији), где дословно стоји да смо се прикључили „евроатлантској зони утицаја“ (члан 1.) и припадамо „евроатлантском подручју“ (члан 2.).

Док се не откачимо свега тога, уважени војни коментатору, дакле, док не вратимо точак уназад петнаест година и посебно последње четири, макар у главама, нема вајде пребројавати борбену технику и људство (а и зашто би, стојим на располагању као мали компјутер), и још мање има разлога обмањивати српску јавност са набавком руског убитачног оружја – које „само што није“ – када све то подсећа на бајке за малу децу. И чиста је лаж.

Прави сет питања треба да гласи – зашто се напредњаци нису откачили свега напред наведеног, зашто не јачају војску макар у људству, зашто не враћају обавезни војни рок, зашто распродају касарне и друге војне објекте већом брзином него њихови претходници а оне друге адаптирају за тзв. мигранте?

Зашто су значајно увећали број вежби и других активности са НАТО „партнерима“ и то у времену када се ишчекује велика битка са Русијом (и већ је кренула), зашто су прихватили учешће не само у мировним већ и у борбеним мисијама, зашто не врате граничне саставе, зашто не изводе обуку са оно мало преосталих ратних јединица, зашто не враћају макар дивизије…?

Зашто тврдоглаво опстају на неупотребљивим НАТО процедурама и стандардима, на њиховим моделима и матрицама оперативне способности (а не борбене готовости) и интероперабилности, са којима не можемо да затворимо у случају агресије, ни један стратегијски, оперативни и тактички правац, да одбранимо стратегијске рејоне и објекте, ваздушнодесантне просторије… ?

Зашто организовано лажу народ досманлијском (од стране НАТО подметнутом) мантром о „војној неутралности“, када тако нешто нити постоји у пракси, нити је историја и посебно не међународно (ратно) право забележило? Не постоји ни као појам ни као право, нити као обавеза која се мора поштовати од било кога у свету.

И како ће нам то Русија дотурити силно наоружање, када у врху система одбране дејствује мини Штаб Алијансе у виду тзв. Војне канцеларије за везу? Где је војна канцеларија ОДКБ? Где је војно савезништво са Русијом, без кога нема опремања (осим ако су и они полудели као и ми)?

Како мимоићи подпрограм ПАРП по којем смо дужни да извештавамо централу у Монсу о сваком комаду пушке? Како мимоићи „Споразум о заштити тајних информација“, у ствари, споразум по коме НАТО „пријатељи“ у сваком тренутку знају шта се дешава и у Немањиној – Министарство одбране и у Незнаног јунака – Генералштаб?

Зашто напредњаци не захтевају враћање војника и полицајаца на Космет? Па то пише у Резолуцији 1244, је л’ да? А они се куну у тај докуменат. Или то није тако? Да ли су икада тако нешто поменули од када владају Србијом?!

Како им могу бити пријатељи они који су не само признали „Косово“ као државу, већ нам утерују кроз поглавље 35. и предстојећи „Споразум о нормализацији односа Србије и Косова“, да театрално и сами то учинимо. Као финални мировни уговор који се обавезно поптисује након стања ратне окупације дела (или целе) територије. Или није било агресије ’99-те а затим и проглашавања независности која је по аутоматизму прешла управо у стање окупације дела српске територије?

Е, то су она права, суштинска питања за све војне коментаторе и аналитичаре, али и за кандидате за фотељу у којој још увек седи Бата-Сантос, како га од милоште зову. А не питања – да ли ће нам мушко или женско руководити одбраном и слична томе, из сета познатих српских небулоза и превара.

Што се тиче кандидата, ипак, ‘ајде да будем у духу такмичења – мој фаворит је Јадранка Јоксимовић. Некако је најубедљивија, по оној „три у једном“. Ако не она, онда би то могао бити неко из Ист-Вест бриџа (огранка Трилатерале), рецимо, господин Јован Ковачић. Није напредњак, али је више него (глобално) напредан.

Свети владика Николај је написао давно отприлике овако – Бог даје државе народима да има шта да пропадне, како би народ преживео…

Не знам зашто сам се овога сетио.

Но, у сваком случају – уколико не шкоди, то значи да може да користи – што би рек’о Лане Гутовић.

УПУТНИЦЕ
[1] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=7731
[2] http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/pretres-amandmana-na-zakone-o-vs-i-odbrani_562225.html
[3] http://www.va.mod.gov.rs/cms/view.php?id=26114
[4] http://www.politika.rs/scc/clanak/345032/Kakva-odbrana-treba-Srbiji

 

Фонд стратешке културе




2 коментара

  1. GORDANA KUDUZ

    SA DUBOKIM POŠTOVANJEM PUKOVNIČE JEFTOVIĆU ,PROSTUDIRALA SAM VAŠU DOBRO OPISANU SITUACIJU U VOJSCI . NISAM POLITIČAR NI ANALITIČAR, ALI SAM MNOGO TOGA RAZUMELA ŠTA STE HTELI DA KAŽETE. I BAŠ SAM RAZOČARANA. VOLELA BIH DA OD SVE PRIČE BAR 50% NIJE TAČNO I DA NE POGODITE U NEKOJ VAŠOJ PROGNOZI,I NADAM SE DA VLADIKA NIKOLAJ :“DOZVOLI DA N A R O D PREŽIVI, JER NAM JE DO SADA DRŽAVA UVEK PROPADALA I TONULA U „ŽUTO“ BLATO.“ NEBI ŠKODILO, DA PODIGNEMO GLAVE I ULAŽEMO U ONO ŠTO ĆE DA KORISTI I VOJSCI I NARODU SVE SRPSKOM MA GDE SE NALAZIO,…

  2. Данко Б. Марин

    ,,Сантос Бато – ти си НАТО злато! “ – још није смењен , битан због ,,Акта о превенцији руске агресије 2014″ ,а нестали КЛЕЧЕЋИ протести новинара и новинаркиња ИСПРЕД НЕМАЊИНЕ 11 !? 🙂 На колена ,,професионалци“ & другосрПијанци 🙂

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *