Мојсију…

Песник: Ненад Милкић

Мојсију...

Туга је везана тишином ноћи,
задах смрти је тежак и опор,
бол који раздире не може проћи,
једнога вука испраћа чопор.

Сузе клизе док замиру чула,
кораком спорим креће колона,
с поштовањем их посматра Кула,
у глави одзвањају црквена звона.

У сенци куће, крај трошног зида,
јецала је мати, слама је туга.
Тог дана је чопор плакао без стида,
последњи пут пратише друга.

Неутешни су храбрили жену,
кћер му помогли крај гроба проћи,
снажили душу надом испуњену
да све је сан, да тата ће доћи.

Али њега нема више међу њима,
отишао је тихо без поздрава, без речи,
у легенду је одшетао показујући свима
да је од живота, и од смрти већи.

Завијај чопоре као да се гине,
нека јецај твој анђеле заглуши.
Мојсије! Вуче! Јуначе! Србине!
Слава ти и мир твојој доброј души!

Посетите званичну Фб страницу Ненада Милкића
www.facebook.com/poslednjastraza/




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *