Културни (анти)патриотизам

Пише: Радош Бајић

Јадни и чемерни, несмотрени и наивни – верујемо да нам свака туђа капа боље стоји

Јер нас кољу, убијају, касапе откад се за Србина зна. Убијају нас од памтивека, откад смо се подвукли под ово небо. И како нас мучна и крвава историја учи, то се дешава одвајкада – откако су наши преци ступили ногом на ливаде и у шуме између Тимока и Мораве, и Мораве и Дрине, и испод Мораве, уз Ибар, до извора Лима и Ситнице, и понад Саве, и изнад увира Саве у Дунав, и уз Дунав, докле око може дометнути. Никоме се није свидело племе наше, ни његово самопоуздање, нити његов мир. Чудио их је наш говор, раздраживало отегнуто и болно певање, плашила игра, вређали обичаји. Нису имали поверења у испружену руку без ножа, зазирали су од слободног хода без граница. Нико нас није волео и сви су хтели да нас одагнају у крајеве одакле смо дошли – на север, у мочваре, и на исток, на планине. Да нас одагнају или истребе и сатру. Али, нисмо се дали. Борили смо се, крварили, гинули и мучили се, рађали се и умирали. И остали смо, све моћнији и све јачи…

Било би занимљиво чути како би учесници неке наградне игре или квиза одговорили на питање ко је аутор овог цитата, који више личи на песму у прози него на одломак из чувеног романа. Ко је у даху написао ову својеврсну апотеозу усуду српског опстанка, са тако бременитим и снажним националним особеностима, без увијања детерминисану у својој искреној и суштинској патриотској реторици? Препознајући носиоце такозване националне патриотске књижевности, верујем да би највише њих тврдило да је писац ових редова, на пример, српски класик Добрица Ћосић. Могло би се очекивати да би неки помислили на српски самосвојног Радована Белог Марковића или би се можда присећали „Књиге о Милутину” Данка Поповића. Смео бих да се кладим да нико не би устврдио да је писац ових редова највећи српски филмски редитељ, професор, дисидент, перјаница црног таласа у златном раздобљу југословенске кинематографије, велики приповедач и књижевник, рођен у Шапцу, а растао као бадем дрво у Тимочкој Крајини, двоструки добитник Нинове награде за књижевност – Живојин – Жика Павловић. Ко не верује, нека узме Павловићев роман „Лапот” и нека се на страни 33. увери да је ово унутрашњи говор његовог јунака Симе Јотића, учитеља из Зјапине.

Верујем да би били затечени многи проевропски културни душебрижници које тренутно анимира презир према свему што је национално на српској културној сцени. Сигуран сам да би запитали да ли је могуће да је Жика Павловић написао нешто овако.

Пример великог синеаста и писца многоструко је поучан. Својим ауторским делом у књижевности и кинематографији Павловић је без стида остао дубоко укорењен у историјско и национално наслеђе сопственог народа, како у својој монументалној књижевној саги „Дивљи ветар” тако и у свом осебујном филмском опусу. То му није сметало да на дуге стазе буде културна авангарда у нашим, европским и светским оквирима. Забрањиван, избациван са универзитета да не би „тровао” омладину, изопштаван из јавности због сопственог виђења живота, драстично изолован са одузетим правом на рад и елементарно ускраћеном егзистенцијом – он је и тада остао достојанствен, храбар и свој. У својој жртви и у свом делу. И када је одважно и најдубље, опоро и снажно, до краја и без пардона по свим шавовима немилосрдно сецирао и критиковао стварност која га је окруживала – он није пљувао сопствени народ, његову историју, традицију, обичаје – да би се некоме допао и додворио.

А шта имамо данас? Нажалост, надјачава мишљење да је све што има обрисе националног и патриотског у стваралаштву и културном чину декадентно, назадно и деградирајуће. Да је такав креативни покушај од самог свог старта безвредан и популистички. Не би ме чудило да се јавно затражи укидање традиционалних годишњих концерата чувеног фолклорног ансамбла „Коло” због старомодности, назадности и ретроградности.

Бојим се да није ни чудо што смо малтене заборавили да је ове године 200 година од рођења великог српског песника Петра Петровића Његоша. Стварају заблуде они који ову бахату заборавност правдају само недостатком новца.

У глобалном отклону од свега што је национално и патриотско у српској култури – гротескно изгледа спорадично подсећање да је следеће године стогодишњица од Великог рата у којем је Србијица крвљу и свеколиким жртвама изборила апокалиптично и славно место херојске нације у двадесетом веку. Да ли ћемо на Бемусу следеће године имати концертну премијеру оригиналног музичког дела – можда са лајтмотивом албанске голготе 1915? У ком музеју ћемо видети изложбу нових ликовних радова српских и осталих сликара са овом темом? Хоће ли бити расписан конкурс за играни филм о 1914. или ће смушени сценаристи, редитељи и филмски ентузијасти наставити да јуре и вуку за рукав најважније свемогуће државне чиновнике чији је ресор све: спољни дефицит, Косово, незапосленост, пропаст српске економије, лоши фудбалски резултати репрезентације, корупција, криминал, наступајућа грејна сезона, спремање зимнице, геј парада и остало?

Кад је о филму реч, да кажем и ово: по културним идеолозима у српском друштву, филмско остварење у којем се појави јунак са шајкачом на глави унапред је окарактерисано као другоразредно или је осуђено на пропаст. Јадни и чемерни, несмотрени и наивни – верујемо да нам свака друга и туђа капа боље стоји. Бојим се – кад се будемо отрезнили – да не буде касно.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *