Сами ћемо по свог команданта
Муњо моја немамо ми среће, Милорад се појавити неће, него као на почетку рата, спремај људе, па по команданта…
Муњо моја немамо ми среће, Милорад се појавити неће, него као на почетку рата, спремај људе, па по команданта…
Памтим Милорада Улемека као витеза и као човека, није га излегло гнездо кукавичје, ви што га видите другачије, као насилника, злочинца, убицу, ви сте прогутали Чедину удицу…
Заслужује хвалоспев, Евгениј Василев, напустио своју кућу, погинуо за Возућу…
Сећате се Рогић Рада, што за српску земљу страда. Са брадицом они мали, гркљан су му пререзали, они мали по злу знани, Алијини талибани…
Идем српству окове да скинем, немој плакат’ ако ти погинем, ако паднем, ако главом платим, ако никад кући се не вратим…
Драгутине са Суве планине, патриото, јуначе, Србине, извиђачу са крваве Дрине…
Сањам села око града Книна, у души ми остала празнина, сто невоља, стотину питања, да л’ још теку Крка и Зрмања…
Југовићи ту су пали, гавранови заграктали, носе руку Дамјанову, и његову љубу зову…
Иде ЧОПОР, где су предводници, предводници чаме у тамници. Звеки, Гумар, Улемек, робије за цео век. Тужно цвиле вуци у планини у тамници кажњени, невини.
Одричеш се земље свете, ко издајник, ко фукара, одричеш се Обилића и Косова и Лазара…
Плачи вољена земљо, сузе слуте на срећу, плачи, све си нам дала, гасила себе ко свећу, и ја ћу са тобом плакати, живот свој ћу ти дати, заставу твоју ћу носити, никоме нећу је дати.
Не плачи мајко, ја сам добро, никад ме није ни био страх, не бој се, не додирујем копно, гледам те одозго где није мрак…
Дечаче мали, коме си скривио, тако си мало живио, крив си Слобо зато ето, волео си своје псето…
Сребренице једанаестог јула, стотину је закукало була, свака своме турчину се нада, не врати се неколко хиљада…
Видовдан је дан свих наших дана, симбол части и бол наших рана, Видовдан је клетва и заклетва, Видовдан је и сетва и жетва…
Кад се сетим оних славних дана, Крфа, Вида и Кајмакчалана, Кад се сетим девет твојих рана…
Он је херој и ту нема збора, сетимо се Тепића мајора, сетимо се храброг српског сина, од свега је преча отаџбина…
Ниси ти крив генерале, чисте су твоје руке, нису оне никада клале, ничије синове ни унуке…
Знани су ми сви српски хероји, Од Пантера већи не постоји, Скидам капу имали су чуку, Маузеру, са Вучјака вуку, Никад више таквог јуначине, Такав једном рађа се и гине…
Није песма, не знам шта је ово, плаче песник, плаче свако слово.