Корак напред, назад два!

(Србија избирачица или распуштеница – између Истока и Запада)

У данима када глобални догађаји узимају све већи историјски замах, а светске силе добрано утврђују своје ровове, Србија, традиционално, не пропушта прилику да пропусти прилику.

Александар Ђурђев

Неретко на државним медијима слушамо епски надахнуте и лишене смисла говоре овдашњих политичких првака о томе како односи Србије и Русије никада нису били бољи и како Србија „једина у Европи није увела санкције Русији“. Међутим, од силних речи, исти политички стручњаци понашајући се као млада удавача између Истока и Запада, заборављају да нешто треба спровести и у дело.

Није потребна посебна умешност у познавању међународних прилика да се схвати да су скоро све европске земље, које су увеле санкције Русији, вишеструко повећале привредну активност са Русијом у одређеним областима, а да је Србија, наравски, од својих „западних пријатеља“ добила “пријатељски савет да обузда своју привредну активност ка руском тржишту“.

О мазохизму овдашњег политичког естаблишмента говори и чињеница да се упорно блокирају српски привредници за слободан извоз на руско тржиште, што није случај са Фијатом за чије интересе свесрдно лобирају већ месецима.

Пропуштене привредне прилике зумиране су у последњем кварталу 2015. године, после повлачења турских производа са полица руских супермаркета. Србија, наравно, није искористила ни ову шансу да повећа свој извоз у Русију.

Руска страна је свесна чињенице да Србија и када би хипотетички максимално искористила своје капацитете, није способна да задовољи бар део руског тржишта (потребе престонице), али пријатељски испружена рука и даље виси у ваздуху Србије.

О томе говори и недавна посета заменика руског премијера Дмитрија Рогозина, који је Београду пренео јасну поруку Кремља – динамика привредних и војно-техничких односа зависи искључиво од Срба, а Москва је спремна на бројне уступке.

Ово нас наводи на следеће питање – Ако Србија није у стању да произведе довољно извозних артикала за тржиште са пријатељским потрошачима, како онда мисли да бије битке на европском тржишту које броји преко пола милијарде становника, где јој руке везују стотине бесмислених прописа, а ноге ломе „највећи пријатељи“?! Даље, ако у Русију не смемо, а у ЕУ не можемо да извозимо, колики је онда еквивалент привредне катастрофе коју стварамо, без поговорно спроводећи налоге својих „западних пријатеља“?! 
На концу, и на почетку поставља се питање: Шта ће се десити са српском привредом када због процеса придруживања ЕУ, будемо у обавези да укинемо Споразум о слободној трговини са Русијом? Тиме би и постојећи извоз био трајно онемогућен, а руско тржиште било безповратно затворено за Србију, док би њени западни потрони несметано могли да тргују са Русима којима су претходно увели санкције.

Оно што се још може урадити јесте да држава активно помогне српске привреднике са повољним кредитима, да запарложену и неискоришћену земљу повољно да српским пољопривредницима, оформи регионалне центре за селекцију и повезивање српских произвођача и купаца у Русији и омогући им извесне пореске олакшице. Ипак, бојим се да наша власт ни овога пута неће предузети ништа од горе наведеног, а слутим и да чежљиви погледи београдске распуштенице ка Бриселу неће омекшати срце Европских патрона да и нама, као Украјинцима, дозволе опстанак овог споразума, јер свесни су они да прва љубав заборава нема, а другом мужу то обично тешко пада.

Александар Ђурђев
Председник Српске лиге и један од оснивача коалиције Родољуби




3 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *