Како мања војска побеђује већу

sveti-vladika-nikolaj

Oружје не помаже

Као што, генерале, у рату не одлучује множина војске тако не одлучује ни оружје. У рату су људи сами по себи као мртваци без Божје силе и помоћи. А Божја сила и помоћ дарује се праведницима а не безбожницима и неваљалцима. Ксеркс беше ударио на стару Јеладу са 2.000.000 војника, па мораше бежати испред несравњено мање војске грчке. Наполеон је ушао у Москву с великом и добро наоружаном војском, а из Москве је утекао сам странпутицама, само да би спасао свој сопствени живот. Турци су били увек боље наоружани него Срби сељаци из Устанака, па им оружје није помогло. Трешњев топ показао се јачи од гвозденог топа зато што је иза њега стајала сила Божја. На Сливници 1885. године Срби су били боље наоружани од Бугара, па ипак су Срби били побеђени. А кад би се повела реч о вековним ратовима између Турака и Црногораца, могло би се ставити питање: да ли су Црногорци и у једном рату с Турцима били боље наоружани од Турака? Па поврх свега сетимо се Немаца из прошлог Светског Рата. Нису ли тада Немци били и оружанији и у сваком погледу спремнији за рат од целог осталог света? Па ипак, то није могло спречити њихов пораз и слом.

Свето писмо Божје јасно нас учи, да оружје у рату не помаже. Шта онда помаже? Помаже само Бог. А Бог помаже верујући, чистим и праведним, да одоле неверним, нечистим и неправедним. Да би пак помогао првим против других, Бог се не служи свом силом Својом, којом би Он могао у трен ока уништити све светове, него се служи често сасвим маленим средствима, незнатним до смешности у очима људским. Тако на пример:

Исус Навин пред смрт своју набрајаше народу јеврејском сва велика дела, која Господ за њих учини од кад их изведе из Мисира. А он лично беше сведок свих тих чудесних дела, јер му беше 110 година кад умре. Између осталих дела Божјих он спомену и два рата, у којима Господ Бог отера непријатеље Израиљеве помоћу стршљенова. Овако вели Господ; и послах пред вама стршљене, који их изагнаше испред вас, два цара Аморејска; не мачем твојим ни луком твојим (Ис. Нав. 24, 12. Исхода 23, 28). Рат дакле против два цара не одлучи ни број војске ни оружје, него стршљенови, тј. једна трећа чињеница, послата од Трећега, Одлучујућег, Свевидећег. У време судије Самуила ударише Филистеји на земљу Израиљеву. Самуил позва сав свој народ да пости и Богу се моли. И сви постише и Богу се молише. Шта се, дакле, догоди? Загрмје Господ Грмљавом великом на Филистеје, и смете их, и бише побијени пред Израиљем (I Самуил 7). Опет, дакле, не одлучи ни број ни оружје него нешто треће, неслућено, послато од онога Трећега, Одлучујућег, Свевидећег.

Цар Саул имађаше рат с Филистејима у долини Или. У томе рату догодио се онај знаменити двобој између Голијата и Давида, који је одлучио исход рата. Голијат је био страшна људина, висок шест лаката и педао, страшно оклопљен и наоружан. На глави је имао капу од бакра, оклоп му је био плочаст од бакра, ногавице од бакра, и штит од бакра по раменима. А копљача од копља му бјеше као вратило, и беше му гвожђа у самоме копљу шест стотина сикала, И још пред њим иђаше његов оружник и ношаше му остало оружје. Давид међутим беше дечак, најмлађи од осам синова оца свога, пастир код оваца. Без оклопа, без оружја, без оружника, без икаквог ратног искуства. Он није ни био војник, нити је био узет у војску, него беше дошао од куће и донео комору браћи својој. Стојећи међу војском Сауловом Давид виде Голијата и чу га како се руга Израиљцима и како их зачикава, да би му неко од њих изашао на мегдан, али му нико изаћи не смедијаше. Узбуни се и крв и дух у младога Давида, и изјави Давид, да је он вољан изаћи томе чудовишту на мегдан. Браћа га његова одвраћаху од тога и упућиваху овцама, али он оста упоран. Тада му цар Саул даде свој шлем и оклоп и мач. Узевши то на се Давид осети тежину, па свуче и врати говорећи: не могу ићи с тијем, јер нијесам навикао. Потом прихвати у руке своју праћку и пастирски штап, и тако изађе на мегдан Голијату. Видевши га Голијат, насмеја му се и наруга, и довикну му: еда ли сам псето, те идеш на ме са штапом? Тада Давид одговори Филистејину: ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама… Данас ће те дати Господ мени у руке, и убићу те, и скинућу главу с тебе… Па заврши Давид овим речима: и знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем. Разјарени Голијат јурну на Давида, а Давид стави камичак у праћку, па замахну и опучи. Камичак звизну кроз ваздух и погоди Голијата усред чела. Голијат се сруши на земљу ничице. А Давид притрча, дохвати његов мач и одсече му главу (I Самуила 17).

Не помаже, дакле, генерале, оружје тамо где Бог не помаже. А где Бог помаже, тамо победа може да лежи и у једној праћки, чобанској.

Једном опет када цар Бен-Адад од Дамаска ратоваше против Израиља, пророк Јелисије храбраше цара израиљског проричући пропаст цару од Дамаска. И заиста пропаст овоме дође, али не од људи него од Бога. Јер једне тамне ноћи, Господ учини те се у околу (логору) Сириском чу лупа кола и коња и велике војске, те рекоше један другоме: ето цар је Израиљев најмио на нас цареве Хетејске и цареве Мисирске да ударе на нас. Па протумачивши сами себи тако ону лупу они се подигоше и побјегоше оставивши шаторе своје и коње своје и магарце и око као што је био, и побјегоше ради душа својих, то јест ради живота својих (II Цар. 7).

Не помаже, дакле, ни оружје ни множина војске тамо где Бог одмаже.

У књигама Макавеја описани су многобројни ратови између Јудејаца с једне стране и царева Антиоха и Птоломеја с друге стране. У свим тим ратовима царске војске биле су и многољудније и оружаније. Између осталога често су водили и слонове са дрвеним кулама на леђима, и у тим кулама стајали су војници оклопљени, и бацали су брзометне стреле на Јудејце. Слонови са тим кулама или стражарама служили су онда у рату не мање страшно него модерни тенкови. Но све то није помогло обесним и незнабожним царевима у борби са једним маленим народом, чија је душа наоружана Богом Живим. Са плачем и сузама призивали су Јудејци Бога у помоћ у часовима опасности. Царске војске су се збуњивале и давале у бекство.

То се догађало понекад без видљивог узрока. У неколико случајева описано је, како су те царске војске гинуле од извесних привиђења. Тако би на пример, када удари на Јудеју Тимотеј војвода цара Антиоха са огромном и јако наоружаном силом. Тек што борба отпоче, војска царска сагледа у ваздуху неко чудно привиђење: пет људи на коњима са златним уздама и оружјем како се окомили на њих, непријатеље народа Божјег. Гледајући ту појаву војска Антиохова се уплаши и смути, и у забуни ударише један на дугога, те изгибе преко 20.000 војника и оста на бојном пољу (II Макав. 10).

Други пут удари на Јерусалим војвода Лисија са 80.000 војника. Видевши страшну силу непријатељску Макавеј, вођ народа јудејског, припаде с народом на молитву Богу; с плачем и сузама мољаху Господа, да пошаље милостивог ангела на спасење Израиља. И шта се догоди? Пред војском јудејском изненадно се појави коњаник у белом оделу, са златним оружјем, и јурну на војску непријатељску, Лисијева се војска уплаши и збуни, и би страховито поражена. На бојном пољу остави Лисија 11.000 лешева, а он једва успе да умакне (II Макав. 11).

У време цара Јосафата и његовог рата против Моаваца догоди се једно виђење друге врсте. Зараћене војске стајале су на две узвишице једна према дугој. Између тих узвишица простирала се долина. Било је време бескишно и сухо. Једно јутро погледају Маовци и виде долину црвену као од крви. Они помисле, да се њихови непријатељи исклали међусобно минуле ноћи, па онда јурну напред, али падну у скривене заседе противничке и пострадају (II Цар.3).

Ето, дакле, како кроз малена средства и незнатне ствари ратује Господ над војскама за оне који Га се боје и клањају Му се а против оних који се не уздају у Њега, Свемоћнога, него се уздају у свој број, своје оружје и своје савезнике.

Наведени примери пружају нам јасан наук:

1. Да ко се у рату узда у своје оружје, по богозабораву и гордости срца свога, тај срамно губи и пада;

2. Да ко се у рату не узда у своје оружје, по смерности срца свога, него с покајањем призива Бога у помоћ, тај славно побеђује;

3. Да Бог помаже смернога и вернога против охолога и невернога;

4. Да Бог употребљава често малена средства и незнатне ствари да сруши охолога и невернога.

Како мања војска побеђује већу

Када велики војсковођа народа израиљског, Исус Навин, беше на самрти, он изрече пред народом својим ове пророчке речи: један човјек између вас гониће тисућу, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао. Пазите дакле добро да љубите Господа Бога својега (Ис. Нав. 23, 10-11). Ово пророчанство испуњавало се много пута кроз многовековну историју народа Израиљева, и то како у време Судија тако и у време Царева, и доцније, под Макавејима. Да наведемо овде за сад само један поражавајући пример из времена судије Гедеона, којим се објашњава јасно и изразито, како и зашто једна малена војска може да победи другу војску, бројем несравњено надмоћнију.

У време робовања под Мадијанима осиромаши Израиљ веома. Јер између других тирјанлука над поробљеним народом чињаху завојевачи још и ово: кад би Израиљци посејали своја поља, долажаху Мадијани и Амалици на засејана поља, надираху као скакавци, са безбројним камилама својим, са стадима својим и шаторима, папотираху род земаљски и пустошаху земљу. У својој крајњој беди сетише се грешни Израиљци Бога свога и очајни завапише к Њему. А Господ се смилова, јави се Гедеону и рече му, да иде и избави народ Израиљски из ропства Мадијанског. Гедеон беше прост тежак и работаше на својој њиви. Па у простоти својој одговори Гедеон Господу: Чиме ћу ја избавити Израиља? А Господ њему на то: ја ћу бити с тобом, те ћеш побити Мадијанце као један (Суд. 6, 16). Не поверова опрезни Гедеон, да је заиста један тако крупан посао намењен од Бога њему, једноме тежаку из најсиромашнијег племена, Манасијина, и најмањем у дому оца својега(Суд. 6, 15). Зато Гедеон потражи од Бога неко знамење. И кад му тражено знамење беше дато, он се јави народу, уложи труд и убрзо сабра 32.000 људи за бој. Али му тада Господ примети: много је народа с тобом, зато им нећу дати Мадијана у руке, да се не би хвалио Израиљ супрот мени говорећи: моја ме рука избави. (Суд. 7, 2). И нареди Господ Гедеону да објасни: ко се боји и кога је страх, нека се врати (Суд. 7, 3). Шта се догоди? Када Гедеон то објави народу, не мање него 22.000 људи напустише фронт и вратише се кућама својим! Остадоше дакле свега 10.000 њих са Гедеоном. Али и овај број беше сувише велик за Господа над војскама. Зато заповеди Господ Гедеону, да доведе војску своју на један поток, па да посматра, како ће ко да пије воду. Једни ће захватати воду руком, приносити устима и лаптати, а други ће клекнути на колена, па се нагнути и пити са потока. И рече Господ Гедеону, да оне прве задржи за бој а ове друге отпусти. Али оних првих, који лапташе воду из руке, беше свега три стотине људи! Но Господ рече: с тијех триста људи који лапташе воду избавићу вас и предаћу ти у руке Мадијане. А Мадијана беше много као скакаваца, и камилама њиховијем не бјеше броја; бјеше их (Мадијана) као пијеска по бријегу морском. И триста људи имаше задатак од Бога да победе толико мноштво!

Шта учини Гедеон са том својом маленом четом? Даде свакоме војнику по једну трубу у руке и по један лонац водоносни, а у сваком лонцу запаљен луч. Па удари ноћу на Мадијане. Када се приближише Мадијанима сваки војник затруби у своју трубу и сваки разби свој лонац. Када триста труба јекнуше и триста лучева синуше са свих страна, Мадијани се уплашише, а њихове се камиле збунише; нико никога не распознаваше у мрачној ноћи, него друг на друга мачем удараше. И тако једни се међусобно поклаше а други побегоше, да на другој страни сретну смрт. Победа Гедеонова беше потпуна. А тој победи следоваше ослобођење Израиља испод ига Мадијанског.

У вези са овим дозволићете да Вам споменем нешто из историје ослобођења хришћанског Балкана од Турака. Ратове за ово ослобођење отпочели су прво српски сељаци под вођством тежака Карађорђа и тежака Милоша. Ови ратови имају неке сличности са ратом Гедеоновим. У свима знаменитим бојевима у време Устанка српски ратници били су малобројнији од војске султанске.

У једном боју против Турака, Милош је имао до смешности малену војску у сравњењу с војском турском. Милош се помоли Богу, па нареди војницима својим једне ноћи, уочи боја, да пободу многобројно копље и обавију га лишћем, крпама и хаљинама, тако да би издалека то све личило на људе, на постројену војску. Када свану дан, Турци погледају и уплаше се од „многобројне“ српске војске, и Милош тога дана однесе победу над истински многобројнијом војском турском.

Још један пример из Библије. Велики јунак јудејски, Јуда Макавеј, буде нападнут од Сирона војводе Сиријског. Сираца је било страшно много. Уплаше се јудејци, па у страху рекну Јуди: како можемо ми у овако малом броју борити се против такве силне множине? А поред тога ми смо сасвим ослабели не једући ништа до сада! Јуда им на то одговори: могу лико и многи пасти у руке немногих; у Бога небеснога нема разлике, да ли ће спасти кроз многе или немноге. Јер победа у рату не бива због множине војске, него с неба долази сила. Они иду против нас са множином надмености и безбоштва, да истребе нас и жене наше и децу нашу, и да би нас опљачкали. А ми се боримо за душе наше и законе наше. И сам Господ скрушиће их пред лицем нашим, а ви се не страшите њих (I. Мак. 3, 17-22). И заиста, тога дана Јудејци страшно разбише Сиронову војску, многе посекоше, а остале нагнаше у дивље бекство.

Из ових библијских примера јасан је следећи наук:

1. Да је с неправедном страном страх а с праведном храброст;

2. Да рат не одлучује број него Бог;

3. Да су се обистиниле оне пророчке речи: један човјек између вас гониће тисућу, јер Господ Бог ваш војује за вас.

 

Свети Николај Охридски и Жички / Из књиге: „Рат и Библија“




1 коментар

  1. Митар

    Веома поучан текст. Мишљења сам да нам се и ово све дешава зато што смо окренули леђа једни другима и богу. Све док нам безбожници и западни пиуни воде државу неће бити добра за наш народ.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *