Како је давно потопљени манастир поново испливао

Манастир Драговић подигнут у Далмацији 1395, je због хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером 1959. заједно са оближњим гробљем. А онда је деведесетих година изронио из блата, о чему говори изложба Миодрага Кркобабића „Ништа лично

tr-krkobabic

Сачекајте само да дам потпис студентима – замолио је Миодраг Кркобабић (1971) док смо се налазили испред редакције Политике. Овог, по приступу очито неформалног предавача, испоставиће се касније у разговору, и уметника који на исти такав начин – неконвенционално – аранжира своја дела, на корак од улаза у зграду заиста је чекало троје академаца. Њима и њиховим колегама на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду преноси знања из области аудиовизуелних композиција. Неке од њих, настале у периоду од 2000. па до данас, изложио је у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, на поставци која траје до 8. јуна.  

Приче које је представио, осмишљене као амбијенталне поставке које се састоје од фото, аудио и видео материјала, испитују положај појединца у савременом друштву и процесе социјализације, индивидуализације и формирања личног идентитета који никада није трајан, већ је предмет континуираних промена. Како објашњава док разговарамо, на идентитет утиче систем у којем човек живи, политика која се у том систему води, али и маркетинг, који је све агресивнији.

Насловом изложбе „Ништа лично“ аутор као да публику увлачи у самоанализу, наводи je да мисли и повезује наизглед супротстављене парадигме – приватно и јавно, локално и глобално, лично и опште. „Портрет непознатог човека с брадом“, „Лична карта“ и „Некроспектива“ неки су од радова чија је срж субверзивна, а уметнички поступак довитљив.

– Личне карте, умрлице, полицијске идентификационе фотографије, постери са потрагом за несталом особом, породичне фотографије… Све су то елементи мојих радова који асоцирају на идентитет, његове границе, могуће промене, манипулације. Желео сам да изазовем посматрача да обрати пажњу, осети можда чак и нелагоду, која иницира дубљу анализу онога што види – каже Кркобабић.

Међу новим радовима истиче се пројекат под називом „In Absentia“, у којем се уметник бави неколицином прича, при чему је кључно то да су оне у вишеструкој вези – и идејно, на бази наратива, и просторно, у самој галерији. Прва се тиче Кркобабића лично и његовог порекла. Реч је о манастиру Драговић подигнутом у Далмацији 1395, који је 1959. зарад хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером заједно са оближњим гробљем, где су сахрањени његови преци. Иако је првобитна намера била да се манастир и гробље преселе, то се није догодило. Једини пут када је било могуће видети их опет како израњају из блата било је за време ратова деведесетих, када је због страха од пуцања бране испуштена вода. Иронијом судбине уметник тада због ратних сукоба дотле није могао да стигне.

Друге две приче казује Софи Бардо, некадашња заменица директора Француског института у Београду. Она се подсећа слика из детињства – сеоцета у Француској, које је посетила као дете, а које је било такође припремљено за потапање, што се из неког разлога није десило мада је село и дан-данас остало сабласно и празно, слично сцени из хорор филма, и пута којим је свакодневно као девојчица пролазила од своје родне куће до оближњег хиподрома, а који данас више не постоји.

– Основу визуелног дела ове двоканалне инсталације, која се емитује на воденом зиду, чине документарни материјали Филмских новости из 1959. године, који садрже снимке трансформација терена и потапања гробља и манастира и ратни документарни снимци поновног појављивања гробља 1995. Окосницу звучне основе инсталације чине две сторије Софи Бардо. Визуелно и звучно укрштене су тако да су две приче о манастиру тонски уоквирене двема причама из Француске. Однос слике и тона је вишезначан – иако је реч о три различита догађаја, ипак се ради о сличним доживљајима и судбинама, што брише однос између локалног и глобалног, личног и општег. Све је лично и све је опште, истовремено. Отуд и назив изложбе – објашњава Кркобабић. 

Све његове радове спаја још нешто – снима их без претходног планирања, инспирација је тренутна као и идеја па и реализација. Док ради никада није сигуран какав ће производ добити када камеру искључи. На тај начин његова уметност има свежину неочекиваног, спонтана је и, понекад, брутално искрена, јер нема диригованог тока ни краја.

Кркобабић живи и ради у Београду. Излагао је на више стотина изложби, фестивала и уметничких пројеката у галеријском и јавном простору широм света. Добитник је више значајних награда и стипендија, као што су Октобарска награда 2001, Награда галерије на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку 2002, Почасна награда на Фестивалу Видеобразил у Сао Паолу 2003, Награда жирија на Бијеналу у Каиру 2005. Као стипендиста боравио је у Аустрији и Немачкој.

Милица Димитријевић / Политика




1 коментар

  1. slavko

    sve je to beograd odredivao sta ce se raditi u hrvackoj licno znam da milosevic nije dao rusiti perucu branu 1991 .jer je i beograd potopijo manastir i groblja spbska 1959 ,tito i partija

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *