Кад су живи били оплакани

Милоје Живановић из Негришора у Драгачеву вратио се из Првог светског рата право на свој парастос

Nosioci-Karadjordjeve-zvezde-iz-DragacevaУ јесен 1914. земљорадник Будимир Давидовић вратио се у завичајно село са 70 рана, два највећа одликовања и венцем војничке славе. Повесничари су доцније забележили да је он, може бити, највећи јунак Великога рата, удевајући у приче о сељаку из Горачића једну ратну – „Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке” и једну Његошеву – „Благо оном ко довека живи”.

Будимиров подвиг велича у свом дневнику болничарка Драгиња Драга Пурић: „Свуд се чуло какво је јунаштво учинио кад је пресекао жицу и ушао у бугарски положај, ухватио бугарског стражара и донео га живог у чету”, те додаје:

„Данас донесоше са фронта Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци… Шестог дана, дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај, и регент Александар Карађорђевић. Они су пред нама одали захвалност Будимиру, и генерал скиде са својих прсију Легију части и меће на Будимирове рањене груди. Такође и регент Александар скида потом Карађорђеву звезду са својих прса и качи на Будимирова.”

Сећање на Давидовића (1890–1980) и ратне му другове освежено је ових дана у Гучи где је Библиотека општине Лучани представила управо штампану споменицу „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”, из пера Радована М. Маринковића, Николе Нике Стојића, Јовише М. Славковића и Зорана Маринковића.

– Трагајући кроз Драгачево и кроз времена, срели смо да је Карађорђевом звездом одликовано 35 завичајаца, и за сваког смо дали животопис. Кад је књига већ била у штампи, „Политика” је из пера Дејане Ивановић објавила причу о Милутину Ристићу из Турице код Гуче, једном од 1.300 каплара који нам некако беше промакао, па смо белешку о његовом војевању сместили на унутрашњу страну корица – каже за наш лист Радован М. Маринковић, књижевник из Чачка.

Он вели да су скоро сви одликовани били земљоделци, и сви веома родољубив сој. Зато је у ратовима за ослобођење отаџбине 1912–1918. погинуло чак 3.240 војника, подофицира и официра из малог Драгачева.

Неки срећковићи, иако већ живи оплакани, успели су да се врате кући из тог страшног боја. Један од њих је Милоје Живановић из Негришора, код Лучана, који је стигао право на свој парастос, а његов повратак касније је овако описао Радосав Раде Јованчевић, хроничар лучански:

„Милоје је нестао у једној од битака и његови другови рачунали су да је погинуо, па је после ослобођења 1918. родитељима тако и саопштено. Чим су то дознали, укућани му издају једно подушје пред црквом у Тијању а друго, по обичају, код куће. И, док су родбина и комшије у дворишту, при упаљеним воштаницама, узимали панаију, изненада стигне Милоје коме се подушје и издавало. Стајао је на капији и збуњено гледао.

Прва се снашла његова мајка Јулка, баци свећу из руке и потрча сину у загрљај, вичући кроз сузе:

– Милоје! Милоје! Жив си ми! Ми те оплакасмо и прежалисмо!

Остали, такође, брзо погасе свеће. Настало је грљење, љубљење и поздрављање, па се парастос претворио у весеље.

Забуну је објаснио сам Милоје. Он је једне ноћи у боју пао Аустријанцима у руке, био заробљен и спроведен у логор. Кући се није јављао пошто је неписмен, а у заробљеништву са њим не беше никога од Срба, да пише уместо њега. Кад је рат завршен ослобођен је, а његови су га већ били ожалили.

Сличном судбинском стазом, из мртвих међу живе, вратио се и Вуксан Тошић (1895–1975) из Гуче, који је сам описао свој повратак и белешку предао Историјском архиву у Чачку:

„Године 1918. остављам јединицу. Из Краљева пешачим кроз ноћ, стижем у расвит, прилазим близу куће. На путу сретнем старца по имену Миљко. Комшије смо, познајем га добро. Пружим му руку и питам се са њим. Руку ми стеже па ме упита одакле сам и од кога рода. Ја му кажем чији сам али ми не хте веровати па ми вели да је Вуксан, то јест ја, прежаљен пре годину и по. Понављам му да сам то ја и да се мојој кући врати и да муштулук тражи. Али, чича ми не смеде веровати…

Прилазим близу авлије. Никога у дворишту нема. Скидам с рамена машинку. Цео рафал, двадесет метака, одједном испалим. Излазе укућани па ме читаво гледе. Изгубили наду, прежалили ме. Тада ми сестра шири руке од милости и врисну. Отац од радости плаче. Околина цела долази да види мене потопљеника. Причају ми како су ми подушје издавали”.

 

Политика




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *