Пише: Слободан Јанковић
Јахачи српске моралне, државне, привредне и културне апокалипсе нас неуморно јашу. Иако коњу пена избија на уста они неће да прикоче или макар успоре.
Наравно не пада им на памет да сјашу, све док им страни газда не нађе замену. Не мислимо ту на ову бесмислену причу о реконструкцији којом пуне ступце новина, радио етар и заузимају време у ТВ дневницима. Једино што је ту занимљиво јесте да се Косовом и Метохијом и Европском унијом баве министри без портфеља. Европском унијом се баве сви помало јер то им је нова вера, а што се тиче јужне српске покрајине њоме ће се бавити награђени Вучићев обожаватељ Вулин Александар (сетити се његове оде Вучићу приликом наводне оставке на функцију шефа канцеларије за КиМ), али без посебног министарства како цела ствар не би била превише озбиљна.
Дакле, када говоримо о, на дугом штапу очекиваној, замени тј. смени (коју за неколико година најављује Тијанић) мислимо на промену радикално унапређених Вучића, Дачића, Палме и још млађаног Динкића. Да их народ не промени осигуравају се тоталитарном контролом медија и преко њих утупљивањем свести људи у овој земљи. Преко служби се предупређује сваки значајнији покушај политичког организовања против бараберије. За разлику од Шојића који се нудио странцима да јаше народ три месеца, што му је било довољно, ови уживају у самом јахању, тј. у власти отуђеној од народа над којим се иживљавају због понижења која трпе од газда.
Прво су још од 2001. кренули са гашењем предузећа и фабрика што кроз стечај што кроз неуспеле приватизације — распродају некада стеченог. По затварању и распродаји фирми дошло је време да се затварају и кафане и кафићи. У центру Београда све више је празних и затворених локала а како ли је у Лесковцу, Чачку, Нишу, Лозници, гладној Кули или Кикинди? Ипак, без обзира на све, дрању кожа нема и неће бити краја јер они за друго не знају а само батина их може довести познанију права. Од ширења паркинг зона, које су за вакта жутих уведене и по варошима, до настављеног злорада Млађана Динкића који је баш као и Вулин смењен али враћен па све до најновијих наплата провизија за струју у пошти и матичним банкама, само смишљају како да још мало исцеде из суве дреновине у коју су се претворили српски буђелари.
Додуше, неки се теше јер Динкић неће бити министар (за сада) али и даље остаје при влади Србије као потпредседник новоствореног за ту прилику Комитета за сарадњу са Уједињеним Арапским Емиратима. На челу комитета је конвертитски ЕУропљанин, и јахач наше апокалипсе Александар Вучић који упорно понавља да ће се Србија модернизовати (наравно у поносно-парадном ЕУропском смислу) упркос њој самој и упркос Србима.
Независни експерти и институције, како неко тачно написа, независни су само од добробити Србије и народа. Сада су и министри независни од стварности па је млађани Лазар Крстић најавио да ће да нам још стеже каиш, а отприлике исто наводи и нови шеф пореске управе Симич, који у изјави за радио Београд рече да он само извршује по закону. Добро је и треба поштовати законе и прописе, али нико да се досети како закони и прописи не ваљају и како, рецимо, у америчкој држави Вашингтон у којој је ниска стопа незапослености, а налазе се седишта бројних великих и малих фирми (Мајкрософт између осталог), ПДВ износи 8-9 одсто, порези на плате су ниски а порез на некретнину се плаћа само ако се уотребљава у комерцијалне сврхе (ако се издаје или лично користи за пословни простор). Ето неколико предлога.
Кад оно тамо, међутим, Драган Томић Симпо. Као, не знају да ли је новац извлачен преко ћерки фирми, а о томе је подробно писано још пре девет година. Писано је које је фирме Томић поотварао жени и деци и како је преусмеравао новац. Прошле године у мају, Врањске новине су објавиле податке да је Симпо од 2007. године до маја 2012. „преко републичког Фонда за развој добио скоро 2,7 милијарде динара (и бројкама 2.682.250.000).” Али пошто је и тај новац негде испарио баш као и укупни развој земље, Симпу, то јест Томићу и СПС-у, влада је одобрила краткорочни бескаматни кредит од 1,5 милијарди динара. Ни по јада што држава улаже средства у предузеће у већински државном власништву, када би то било због опоравка те фирме, али ништа од тога. Док се власти довијају како да сачувају банке и сопствене дотоке новца дотле немилосрдно сишу преостала крвна зрнца српској замрлој привреди.
О моралу, непостојећој држави и култури другом приликом, јер ови наши јахачи стално дају нове и новије поводе упорно нам показујући како се дно Србији стално измиче, иако се она већ дуже налази у слободном паду.
