Хрвати спалили 3 милиона књига српских писаца!

Сусрет са историјом: Највећи културолошки злочин после Другог светског рата десио се од 1991. до 2010. Уништавана дела од малих библиотека до водећих националних институција у Загребу

hrvati-spaljuju-srpske-knjige

Одлука Градског већа Вуковара да изменом статута града о забрани употребе ћирилице на јавним местима, уз лицемерно образложење да је тиме постигнут максимум права српске мањине у Хрватској, и да ће убудуће Срби морати писмено да траже дозволу да службене дописе пишу на свом писму, неминовно нам намеће потребу да се за тренутак вратимо у прошлост. И то не у далеку прошлост. Да подсетимо шта се у Хрватској дешавало од 1990. до 2010. године, када је ћирилица проглашена ђаволским писмом, а под циничном формом „отписа књига“, од забитих школских библиотека до водећих националних институција у Загребу, уништено готово 2,8 милиона књига.

– Постоје привилеговани тренуци када сама стварност показује своју суштину и све зависи од тога хоће ли се наћи писар и верно записати оно што излази на површину – писао је својевремено познати чешки филозоф Карел Косик.

И гле чуда, есеј из којег је цитирана ова мисао превео је професор Анте Лешаја. И управо ће се овај преводилац, у једном погрешном времену, наћи на правом месту. Верно ће записати и истражити вероватно највећи културолошки злочин који се десио после Другог светског рата. Анте Лешаја, универзитетски професор Свеучилишта у Загребу, предавао је политичку економију, пензионисан је 1990. године. Враћа се на родну Корчулу и волонтерски ангажује на развоју Народне књижнице Опћине Корчула. Лешаја је од оних који верују да је књига човеку најбољи друг. Убрзо примећује да се у његовом градићу, уз политичке, одвијају и други процеси са којима овај човек није могао да се помири – процеси чишћења „хрватског тла“ од свега што подсећа на Србе, Југославију, комунизам, социјалистичке идеје. Врхунац је био кад је ту, у његовом малом храму књиге, књижници у Корчули, за коју је веровао да ће остати прибежиште разочаранима, место тражења мира, осетио језиви, ледени, дах фашизма: почело је уклањање „неподобних“ књига. У првом таласу избачена је ћирилица, а потом латинична издања Црњанског, Андрића, Киша, Станковића, Капора…

Томас Ман ће поводом спаљивања књига у мају 1933. године рећи: „Ко пали књиге, палиће и људе“. Ове речи у предворју будућности биле су обележене гасним коморама и њихов ехо траје до данас. Књиге на ломачи биле су увод у „кристалну ноћ“ која је цео свет научила како изгледа затирање сваке различитости. А да ли смо ми, на овом балканском простору, нешто научили. Стварност је пуна симбола. На врху гомиле књига које су у Ријеци избачене из библиотека стајала је књига која је у наслову имала Јасеновац.

Да ли је за нас историја учитељица живота. Или је наша стварност заправо срочена у афоризму Милована Витезовића „Историја је била учитељица, а онда су дошли неки манијаци и силовали је“.

Деведесете године у Хрватској су биле године преврата и уништавања. Кратко памћење је оно с чим превратници најчешће рачунају, али десио им се Анте Лешаја и књига „Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их“ исцрпан досије као облик борбе против заборава културног злочина. Када су 29. јула 1941. године окончали стравичан злочин – по мотивима, монструозности и месту где је почињен, можда један од најстрашнијих у људској историји – усташки кољачи из Глинске цркве славили су два дана. Прожимало их је двоструко задовољство: ликвидирали су око 1.700 Срба, а иза себе нису оставили ниједног сведока. Тако су мислили. Један је ипак претекао – Љубан Једнак. Без њега то ритуално клање никада не би до краја било расветљено, не би се знало како се човек у тренутку претвара у звер, како се слика пакла претвара у стварност.

Ћирилица је проглашена ђаволским писмом, а националистички чизмаши почели су да бришу блато о образе Црњанског, Нушића, Ћопића, Миљковића…

– Није ми било важно је ли негдје уништено сто или сто тисућа књига. Важан је био принцип и однос друштва. Ова књига резултат је жеље да то документирам, да не препустимо забораву. Један библиотекар је написао да је дошло до превредновања књижног фонда и да је у том процесу, у дотичној регији, одстрањено негде 25 одсто библиотечког фонда. У Сплиту, директор једне основне школе изјавио је да су од 10.000 књига око 60 одсто очистили од литературе која је тровала младеж. Но, у том мору уопштености, као економиста, ипак сам настојао да тај подухват бројчано одредим – рећи ће Анте Лешаја.

Међутим, како је указао Лешаја, статистика уопште није бележила уништавање комплетних фондова књига у домовима ЈНА, комитетима, месним заједницама, спомен-домовима, предузећима, па су му за истраживање преостале само школске, народне, специјалне библиотеке. Али и ту је, каже, наишао на велике опструкције.

– „Иако је прошло подоста времена, о том злу, црној епизоди наше културне повјести, још се отворено не говори. Шуте актери, шуте жртве, ми који смо били против књигоцида и онда и сада, сви шуте због страха. И не треба их нитко увјеравати да је страх безразложан“ – написаће у тексту „Лепе књиге лепо горе“ Милорад Новаковић, уредник загребачке „Просвјете“. Истине ради, није се о овоме ћутало у Загребу. Од првих дана 1990. године, поред Анте Лешаје, свој глас немирења са стварношћу дало је много интелектуалаца: Милан Кангрга, Слободан Шнајдер, Дубравка Угрешић, Антон Лукежић, Игор Ласић, Далибор Форетић, Владимир Приморац, Нина Домазет, Даворка Вуков Цолић, Миљенко Јерговић… али њихова реаговања нису наилазила ни на какав одзив – ни на оспоравања, нису ни демантована, није било ни полемичких осврта. Они су, у духу опаске Данила Киша „да за интелектуалце овог нашег доба постоји само један испит савести, и постоје само два предмета из којих се пада, не на годину, него због којих се губи право (моралног) гласа једном заувек: фашизам и стаљинизам“, показали да су против сваког духовног аутизма.

Др Светозар Ливада такође је, у својим освртима на необуздане вербалне провале националшовинизма, упозоравао на етничко и културно чишћење хрватског простора. Управо је он први упозорио хрватску јавност на уништавање огромног броја свезака „Енциклопедије Југославије“ 1995. године.

Новинар Александар Милошевић, приупитаће Велимира Висковића да ли је тачно да је само у Лексикографском заводу уништено 40.000 примерака „Енциклопедије Југославије“?

– Иако сам сугерирао да се те књиге потихо продају, камионима су отпремљене на мљевење. Протестирало се и против „Опће енциклопедије“, а проблем је била и Ликовна енциклопедија Југославије“, чији је главни уредник био Жарко Домљан, тадашњи предсједник Сабора. Из трећег тома потом су извучени само хрватски умјетници – казао је Висковић.

А шта би на то рекао Мирослав Крлежа?

Посебно поглавље у уништавању књига чине приватне породичне библиотеке. Неколико десетина хиљада књига нестало је у Дубровнику (Аполониова библиотека и документација) и у Бенковцу (Мила Савића и Ненада С. Косовића). Овоме треба придружити судбину библиотеке Радета Константиновића у Ровињу:

– Након што је „херојски“ заузета, „непријатељска“ утврда писца капиталног дјела „Филозофија паланке“ најприје је дивљачки девастирана, а потом су и књиге и рукописи Константиновићеви бачени на улицу. Међу рукописима се налазио и дио преписке овог великог књижевника с другим великим литератом, Семјуелом Бекетом, па је књига „Бекет пријатељ“, која је настала доцније, остала прикраћена за добар део њихове вишегодишње кореспонденције.

У књизи Лешаја наводи саборску полемику из 1992. године о уџбеницима у којој је Недјељко Михановић говорио о Војину Јелићу као четнику. Непосредно после овог наступа Министарство просвете и културе доноси спорни „Напутак за рад у књижницама основних школа“. Ту дословно пише да се „из књижница морају макнути идеолошки наслови, књиге морају бити само на хрватском језику…“

И шта следи после ове одлуке Градског већа Вуковара. Прошли век нас је ваљда научио да је забрана ћирилице у Хрватској била претходница нечем много горем… Брисел и Берлин као да су заборавили ломачу из 1933. године.

УНИШТЕНО НЕПРОЦЕЊИВО БЛАГО

Новинар Хрвоје Аппелт је половином 2003. објавио текст „Како је из ријечке свеучилишне књижнице нестало 30 тисућа свезака и књига?“ („Јутарњи лист“ 13.07.2003)… „У последњих осам година из архива књижнице бачене у смеће законом заштићене књиге и комплети часописа културолошке и књижничарске вредности. Из скупљене документације види се како је на незаконит начин из архива књижнице отписано и око 3.000 књига са статусом културног добра те око 150 наслова часописа, новина и других издања. Међу њима је било је књига из 16, 17, 18. и 19. стољећа“ – написао је Аппелт.

 

Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *