Духовност србског календара

Пише: Слободан М. Филиповић

srpski-kalendar

Србски календар изазива чуђење, као и предање о настанку Срба које каже да их Бог није створио, већ да су његови потомци с јединственом културом високо развијене цивилизације. Ова легенда се уклапа у причу, о културном препотопском народу и „мајка језику“, јединствене холоценске кулуре у прошлости Земље. Данас, у свету постоји око 40 употребних календара, а кроз историју је успостављено скоро 2000, с преко 200 различитих ера, али међу њима се не помиње најстарији употребни холоценски календар, једини заснован на природној цикличности времена.[1] То је србски сунчани календар, с ером настанка пре 7522. године, који представља најстарији споменик културе холоцена, утемељен на природи сунчевог система познатој савременој науци.

Већина успостављених календара су вештачки производ математике и идеологије, али без обзира на астрономски рачун који захтева велику прецизност у свакодневном животу, за календар је важнија практичност од тачности. Календар пре свега подразумева познавање неба и природе на земљи, затим писмо уз познавање бројева, хронометрију, деобу временских јединица, хронологију, начин и редоследа датирања, почетак календарске године у рачунању времена и временски почетак календарске ере (М. Стеванчевић). Основа сваког календара је ритам, а његова суштина усклађење временских јединица. Како календар није само астрономско већ и метеоролошко питање, основна природна јединица мере времена у србском календару је седмодневна недеља, јер, синоптички циклус на сунцу траје седам дана и понавља се три пута.

Почетак србске календарске ере од 5508. године с.е. савремен је настанку писмености, а поклапа се с проценом датирања писма око 5500. с.е., коју је М. Гимбутас дала Грнчарија Винче садржи више од сто модификованих знакова, у линеарним концептуалним симболима или гроздовима (кластерима), од којих 30-ак гради језгро. М. Гимбутас назива ово писмо „староевропско“ по истоименој цивилизацији која је настала у Подунављу, а посматра га у обредном значењу и процесуално у односу на палеолит. Староевропско писмо било је развијено 2000. година пре сумерског, које такође познаје календар, али писменост Винче нема двојезичност као Међуречје (Месопотамија). Сматра се да је мотив настанка писма „комуникација с божанским“, а то је првенствено земљорадња која зависи директно од неба, с потребом прецизног познавања звездочитања (астрономије) у борби за опстанак.

Стари србски записи по хронологији србског календара, сведоче о јединственом почетку секуларне и црквене ере бројања времена која започиње 5508. године с.е. У Законоправилу је 1219. године одређено писање бројева и година, преузетих из старих србских књига, као што је ћирилично Четворојеванђеље из VI века, које се налази у колекцији Честер Бити, у Даблину. Стари записи сведоче о јединственој календарској ери настанка, па је тако гробни камен попа Дабижива (Столац) из 6139. или по новој ери 631., а надгробник светог Климента у Охриду исписан 6424. односно 916. Да српски календар представља јединство државног с црквеним, доказује Душанов законик издат на Вазнесење 6857. године, другог индикта, дана 21. маја. На косовском мраморном стубу стајао је натпис Стевана Високог, да се Косовска битка одиграла лета 6897. године, индикта 12-ог месеца јуна, 15-ог дана у уторак. Камена плоча у Цариграду чува запис: Ова кула се обнови и ово градско платно од Ђурђа Деспота Србије 6956. године.

Свети Сава је у 13. веку Протоколом озваничио писање бројева и година, који су постојали миленијумима пре њега, с новином двојног писања, старе по српској ери настанка и нове од Христова рођења, као и називе месеци из Римског календара. У Протоколу Законоправила службени језик је српски, а бројеви се пишу с две тачке изнад слова ( или 7522.). До краја XVII века постоји двојно писање хронологије временске ере, по старом србском календару и од Христовог рођења. Половином XVIII века се напушта стара србска ера, а у XIX веку уводе се арапски бројеви, уместо бројних вредности азбучних слова курилице. На тај начин, хронографија календара је коначно добила свој данашњи облик, који је био у званичној употреби до 1919. године.

Осим календарске ере од последњег мега-потопа и почетка године у априлу, код Срба још од неолита постоји галактички лук (), јединствен симбол за време који пресликава кретање Сунца око осе Млечног пута која пролази кроз Сиријус и Северњачу, присутан како у систему винчанске писмености тако у Протоколу Законоправила св. Саве. Да би се разликовали бројеви од година, испред слова се налази симбол за време. То је галактички лук, симбол привидног годишњег пута сунца, пресечен с две паралелене праве, у којима тачке пресека представљају доток природне енергије из космоса, а поклапају се с Ђурђевданом (почетак лета) и Митровданом (почетак зиме). Овај јединствени симбол србског календара, научно утемељен, линија је водиља која постоји у култури Винче и Лепенског Вира, каже румунски лингвиста Сорин Палига (Simbols dating from the oldest period of Vinca culture).[2] Јевреји су су овај симбол преузели у упрошћеној стилизацији косе праве усмерене нагоре (/).

Међународном конвенцијом из 1925. године одређено је да дан почне у поноћ, а Толомеј је за почетак дана одредио време без сенке, зенит, који Ориген назива „лице божије“. У црквеном рачунању дана, Богослужење и Благадан почињу у 18 часова, а пост у поноћ, што значи да дан почиње увече. Овај вечерњи почетак се тумачи јеврејским обичајем рачунања дана од вечери, а притом се „превиђа“ да је србска православна црква примогена. Црква не може постојати без народа, али нико не помиње да се у србском народу и данас време почетка дана рачуна од смираја до смираја сунца, о чему сведочи народна песма у којој је „вече“ старије од „јутра“. Народ никада за сунце не каже да је „зашло“ из магијских разлога: „Зашло па не изашло“, а разлог почетка дана у народу је вечерња појава младине. Осим земаљског дана (ротација) постоји месечев (28 конака), сунчев (револуција) и Сварогов или галактички 25920.година.

Седмодневна недеља је уз космичко правило броја три,[3] једна од природних јединица времена, а једина седмица за коју не важи духовно правило броја три је недеља Преображења. Седмица постоји у старосрпским и сумеро-асирским записима, док је у римским то било девет, а код Мисираца (Египћана) и Јелина десет дана. Тек је цар Константин алиас Стојан, званично увео седмодневни циклус у римски календар едиктом Константиновим званим Милански, преузевши га из србског календара, уз народне обичаје и празновање Сунчевог дана, који је постао званичан празник Ромеје, нама данас познат као Благдан или Шабат на Истоку.[4]

Година је мера циклуса у србском народном предању, о чему сведочи космогонијска загонетка: Триста орлова једно јаје снеше? Година, где је број „триста“ песнички израз за број дана у години, а јаје њен ускршњи симбол везан за Огањ раводневице и обнову природе у пролеће. У србском народном предању, свет је холограмска представа светлости у облику дрвета (живота), а њен годишњег циклус је посвећен богу Неба, представљен као: Велики дуб, на коме има 12 грана, на свакој грани четири гнезда, а на сваком гнезду седам тића? Година, месеци и недеље. Година у Риг Веди исто траје 365 дана, а бог Неба котрља 730 жбица или паока, односно његових синова преко неба.

Бројање времена се од искона код Срба заснива на току Стварања, које чини непрекидна смена дана и ноћи: „Леже Мракоња, цео свет га диза не може га дићи, док не дође његов брат Белоња? Дан и ноћ“, односно ротација, чија косина осе обртања утиче на смену годишњих доба. Брзина земљине револуције стоји у обрнутој сразмери с хемијским реакцијама, па Земља најспорије путује у јесен, а најбрже у пролеће, где на узлазној путањи недри мистеријски ток Остварења или чудесну обнову природе у пролеће: Три хране и напијају девет, а девет не могу три; сви су једнаки, сви вршњаци и парњаци: три шарена (пролећна), три злаћана (летња), три богата (јесења) и три зубата (зимска)? Три пролећна месеца, с којима започиње Младо лето или народна Нова година.

Осим записа о времену, у народном предању постоје тачни описи метеоролошких појава, као што су „Пасја врућина“ за св. Гаврила Горешњака (26.7) када су Сунце и Сиријус у истој равни, или Преображење (19.8), када се мења хемијски састав кишнице што је доказала Београдска метеоролошка школа. Један од ових описа је и изрека: „Свети Илија вози ватрена кола по небу“. Овај опис сагласан је тумачењу хелиоцентричне метеорологије, која грмљавину дефинише као атомски процес, у коме електро-магнетне честице које су последица фузије на Сунцу, услед велике брзине одскачу од горњих слојева облака изазивајући звучни ефекат.

Преци Срба су знали да се сунце рађа и умире, односно за неизменичне периоде мировања и активности Сунца, али искуство сведочи, да се коришћењем материјалних астрономских мерила не може направити потпуно тачан календар, пошто се његови важећи материјални принципи не поклапају с природним. Релативност времена је само фикција добијена уз помоћ математике, јер нема тог математичког прорачуна који омогућава стварање тачног календара (Стеванчевић). Исто каже бугарски астроном и јеромонах Касијан: „Савремена наука признаје, да састављање тачног календара у односу на очитавање фиктивних промена није могућe“. Има ли онда годишњи циклус нулту тачку и где је њен почетак?

На Сунцу постоје две природне промене магнетних поља, регионална у периоду минималне активности Сунца, као и главна, у периоду максималне активности Сунца. Обе природне промене догађају се у априлу, када је државни и црквени почетак србске календарске године, а стоји у вези с поделом године на два годишња доба. „Лето и зима, годину изњиха“, каже народ за календарску годину која има 13,5 ротација сунца. Почетак лета, као и почетак зиме немају фиксне датуме, али србски календар прати пресеке природних енергија које стижу с нашег сунца и дубине космоса, што доказује његову научну утемељеност. Зато су године у српском календару линеаран низ бројева који се не рачуна већ сабира. Линеарност у сабирању година, чини србски календар јединственим и изузетно поузданим, јер цикличност времена нема реципроцитет у небеској механици.

У србском народном предању, Младо лето или народна Нова година је 1. марта и зове се Летник (Пролетник) или Вратиловдан, јер вештице „тада о вратилу јашу“. Такође је слављена у староруском календару, а почетак Младога лета или народне Нове године се поклапа са астрономском, јер је лето је у народу друго име за годину. Доказ његове тачности је преступни дан, који у србском календару пада крајем фебруара, јер, ако би календар представили у облику спирале, онда је то могуће само када је преступни дан на крају године. Почетак Младога лета је сматран најважнијом тачком у времену, јер је то рок за борбу добра и зла, када невидовна сила хоће у вези с Марачем да нанесе зла људима: “Марач узима харач” или “На вратилу о Марачу јашемо”!

Први дан Младог лета рачуна се 9 март, дан Змија и први дан пролећа који се зове Обретеније[5], а осталих осам дана зову се „зајмљеници“ и не броје се, аналогно „безвременом“ дану (26.7) мајанског или догонског календара. „Зајмљеници“ стоје у вези „Баба Марте“: Мартани кокот не пева узалуд, већ слути Младо лето![6] По старом српском календару, пролећна равнодневица пада управо осмог марта, а код Латина, мартовске календе су такође означавале почетак пролећа. Да је староиталска или са(р)бинска година, такође имала 12 месеци, сведоче Арвалска браћа која су имала 12 свештеника, док се Нова година славила у марту (Нума).

Упоришне тачке Годишњих обичаја у Срба су две равнодневице и две повратнице Сунца, које сасвим јасно показују да познавање звезда и цикличност времена првенствено стоје у вези земљорадње и опстанка људи. О јужном оврагу (сунцоврату) Земља је најближа Сунцу, али је под највећим углом, па је зато тада најхладније.[7] Зимско „рођење“ Сунца стоји у вези аријске или архаично-србске речи кāлинда, придевак Сунца или миљеница Вишњег бога која годишње препорађа Сунце. Семантика речи „календар“, стоји у директној вези обичаја „коледа“ који је општесрпски, у тесној вези с Божићем:

„… Затрудни се света земља, Колендо, Колендо,

Те ми роди млад Божола, Колендо,Колендо…

На лицу му сунце жарко, Колендо, Колендо“.

Од речи Коле(н)да потиче србски „коледарник“, предсказање временских прилика на основу дана у који пада Божић, затим, арапска реч „календер“, „чисто злато“ или суфи посвећеник, као и латинскa „kalendae“ (начин писања показује да је преузета), књига пореза о коленданском дану која је временом добила значење Годишњака, са поделом на месеце, недеље и дане.

Почетак србске календарске ере од 5508., поклапа се с последњем или библијском мегапотопом, за који Ј. Вилсон истиче да се догодио на простору између Хелма (Балкана) и Индије, о чему је оставио запис Диодор Сикулски.[8] У Светом писму стоји, да је библијски потоп почео тачно 17 дана другог месеца календарске године (Постање, 7,11), што значи да је календар постојао пре потопа. Он је трајао 40 дана, а вода се повукла тек за непуну годину. Очигледно, да је писмо без кога нема календара старије од „неолитске револуције“, о чему сведоче бројне мегалитске водоравне опсерваторије, предања о писмености Хелма, Азије и Африке, али и чињеница да је човек генетски писмен као што тврде Р. Пешић, Г. Дљасин, и Ђ. Коруга, а Н. Чомски за језик.

На основу библијског записа и природног уплива који прати почетак године у србском календару, можемо да закључимо, да се библијски потоп по србском календару догодио априла или маја 5508. године с.е. Можда се овај податак некоме учини сувише прецизан, али, последњих година се у свету инсистира на стварању јединственог холоценског календара. Тај календар постоји одувек, али му је „мана“ што је србски, па су му већ промењени ера настанка и почетак календарске године. Сада, треба опет само померити календарску еру на почетак холоцена, па ће свет опет имати униформисан календар који ће се звати холоценски.

Континуитет цивилилизације Винче и Лепенског Вира идентичан је тројанској култури, која је у модеран свет пренешена као јелинска, односно с Истока. Тројански алијас србски календар, постоји пре дорских сеоба и Илијонске војне (Тројански рат) када се време рачунало на „октеније“, ариј. шан (кан), осам > јел. okteateris, Страбон. То је заправо интеркалација календара античких Срба, заснована на осмогодишњем рачунању соларне и лунарне године, чија се разлика (90 дана) користила за корекцију. Више од хиљаду година касније, у доба Августа, време се код медских Илира још увек рачунало на октеније. Отуда, М. Будимир поставља логично питање: Одакле медским Илирима хронолошки систем на „октеније“, када га класични народи нису употребљавали већ су време рачунали по Олимпијадама“? Астроном Метон је 433. с.е. направио корекцију календара, циклусом од 19 година, познатијим као „круг Месеца“, после кога се месечеве мене понављају у исти дан, а Калип и Ипарх из Никеје су га допунили сто година касније.

Како је србски или медски неолитски календар, у последња два миленијума изгубио сопствено, а добио три имена и постао „јулијански“, „грегоријански“ и „византински“ по ери настанка? (А)лесандар Македонски је пре похода на Исток, реформисао календар за који је Калистен израчунао помрачења. После Лесандрове смрти, његов генерал Толомеј Лаго био је оснивач династије Лагића, која је пренела реформисани македонски календар из Македоније у Мисир (Египат). Равенски назива македонску династију Лагића у Мисиру сарбатском (србском), а читав период Лагића у Мисиру (Египту) Г. Дројзен је потпуно неосновано назвао „јелинизам“, како би га приписао Јелинима.[9] Овај културни период односи се поред Лагића, још на сарбатске династије Антигона Македоније и Јеладе, као и Селеукића у Сирији који су покушали да наметну јелински језик.[10] Последњи изданак лозе Лагића (Толомеја) у Мисиру (Египту) била је Клеопатра, за коју Плутарх у Антонију каже, да је са лакоћом говорила стране језике: „Краљеви пре ње нису имали стрпљења да науче мисирски, а неки ни македонски нису говорили како треба“.

Професор Ото Нојгебауер, историчар астрономије, назива календар Лагића “најинтилигентнијим календаром који је постојао у људској историји“, с годином од 12 месеци по 30 дана подељених на седмице, која је имали пет додатних дана уз корекциију сваке четврте преступне године (1460.), коју су Лагићи озваничена Канопскким едиктом 238. с.е., није нарушавала ритам календара. Управо, овај македонски или српски календар Лагића, познат као „мисирски“, добио је Јулије Цезар од Созигена свештеника и астролога Клеопатре, последњег изданка лозе Лагића у Мисиру. Тако је сарбатски сунчани календар македонске лозе Лагића добио придевак „јулијански“, по имену дарданске лозе Јулија којом се Цезар толико поносио.

Да би ускладио римску календарску годину са србском, Цезар је продужио на 15 месеци, али је променио почетак календарске године 46. године с.е. на српски празник Мали Божић. Он је преместио Нову годину с пролећне равнодневице на први јануар, јер су Римљани после Нуме почињали годину о првој младини после краткодневице, када је била и смена конзула. Тако је настала грађанска Нова година, која пада на србски празник Мали Божић, па је римска црква ову промену прихватила тек после три века на Сабору у Никеји 325. Срби никада нису званично прихватили грађанску (Цезареву) Нову годину, а датум[11] који се слави као србска Нова година (Василица, 13.1.) је нетачан и погрешан, те песник Луче пева:

“Па се чудим на Нову годину

што је данас ошћела људима.

Рашта није с почетком прољећа

кад се сунце с југа поврати

и кад почну дневи напредоват,

кад се земља обуче зеленилом

и ствар свака кад на њој добије,

нови живот и вид сасвим нови”.

До сада, ниједан васељенски Сабор није прихватио одлуку о коришћењу овог календара, а назив „србска Нова година“ први пут се јавио 1792., док су прву новогодишњу честитку грађанске (Цезареве) Нове године, објавиле Новине сербске 1814. године. Ј. Стерија Поповић је тадашњу нову моду Запада која је дошла из Русије, прокоментарисао речима: „Честитање Нове године је уведено због тога што човек радо даје оно што нема“.

У петом веку, Дионисија Егзикус познатији као Дионисије Мали, на захтев папе Јована предложио је да се уведе нова хришћанска календарска ера с Христовим рођењем (претходи му Викторије Аквитански). Дионисије је пореклом био Србин (Сарбат или Скит), савременик енциклопедисте Касидора са којим је сарађивао. Он је предложио Христову еру с почетком који се поклапа с Великим индиктом. Од доласка у Рим живео је као монах, а на предлог папе увео је 525. Ускршње таблице Кирила из Лесандрије. То су „кругови“ Сунца (28.) и Месеца (19.) за израчунавање датума Ускрса покретног празника, чији је умножак (због перидичности) познат као Велики индикт(ион) у циклусу од 532. године.[12] Следећих 95 година први пут су се бројале године од Христовог рођења, али су таблице биле погрешно израчунате, четири до седам година. Систематско прерачунавање историјских догађаја, под „научним“ воћством Севера Архонтија извршено је у тек у десетом веку. На тај начин преправљена је и унакажена стара српска писана историја (Николић).

Израчунавање пасхалија стоји у вези смрти Христоса, који је по јеванђељима умро 14 или 15 нисана (марта), али, како се његова смрт не везује за јеврејску пасху, потребно је прерачунавање с 14 нисана (Пасха) што је практично неизводљиво, јер Ускрс је покретан празник. На Никејском сабору је донешена канонска одлука да Ускрс пада у прву недељу пуног месеца после пролећне равнодневице, али се не може славити пре нити у исти дан с јеврејском Пасхом, која је о пуном месецу. Ускрс и Пасха су по свом пореклу мистеријски празници обнове природе о пролећној равнодневици, иако Јевреји овај празник иконографски представљају као успомену на њихов излазак из Мисира. Семантика назива оба празника показује, да они стоје у вези равнодневице с којом започиње Младо лето. Ускрс је истородан аријском харас, крес, огањ, ватра, а Пасха дође од аријског пашу, бик, што се односи на сазвежђе Бика. Оба појма, стоје у вези с мистеријским Огњем на небу пролећне равнодневице и сазвежђем Бика (почетак лета), који је отац Змије (почетак зиме).

Кругови Месеца (19.) и Сунца (28.) су симболи за цикличност времена и користе се у пасхалијама за израчунавање датума Ускрса, при коме треба ускладити ритам Месеца и седмодневне недеље, а с друге стране кругове сунца с преступном годином. По црквеном канону, Ускрс не може да буде пре 21 марта нити после 27 априла. Множењем кругова Сунца и Месеца, добијен је Велики индикт(ион) или „Обход“ од 532.године, за корекције које не ремете сунчани календар. Оне се и данас користе за рачунање православних пасхалија,[13] а први идиктион је био 1. марта 5508. „Византијски стил“ (календарске године) узима за почетак 1 септембар, по коме је такозвана црквена Нова година. Ова рачуница је измишљена, баш као и Византија и њена календарска ера, не само због бесмислености почетка мартовског индикта у септембру (осим на јужној полулопти земље), већ и због позивања на Никејски сабор, за који не постоји никакав саборски протокол.

Крајем петог века пропало је Западно царство, али је Источно наставило да постоји следећих хиљаду година. Подела на Источно и Западно царство дугује свој настанак српском устанку из 5514. или шесте године по Христу, за који В. Патеркул у Историји Рима каже да дигнут против римске власти у заједничком устанку Илира, Панона и Далмата. Три године касније, српски устаници су са римским царем Тиберијем потписали мир и уговором добили право грађанства у Римској држави, а за узврат су преузели војну обавезу, каже Ј. Деретић, позивајући се на Еусебија и његову Хронику. По Тиберијевом уговору римска царевина је постала заједничка српско-римска држава, о чему сведоче и 17 српских царева до пропасти Западног дела царства. У суштини, правно гледајући, ова држава треба да се зове Србско-римско царство, у коме је службени језик био латински, а сви њени становници звали су се Ромеји без обзира на етничку припадност, по територијалном принципу римске државе.

Општесрбски устанак Панона, Илира и Далмата, претходи апостолском времену илирске или српске Патријаршије, основане за време првих апостола, Петра, Павла и Јакова сина Заведејева, с првим митроносцима и млађим апостолима Епенетом, Андроником и Иринејом. Србска црква је примогена, на шта се позивао и Св. Сава, а њена апостолска патријаршија угасила се 441. године, разарањем Сирбијума (Сремска Митровица) у време Атиле. Пренешена је у Солун, где је била до 535. године, када је Јустинијан алијас Управда Истоковић[14] установио столицу у његовом родном месту. Стотинак година касније, први србски архиепископ изабран је 630. на црквеном сабору у Сплиту, каже Деретић у Античкој Србији.

Источно србско-римско царство је наставило да постоји после пропасти Западног, у петом веку, а опстало је још хиљаду година. Све до деветог века није било владара Јелина на престолу Источног ромејског царства, каже Ј. Деретић. У десетом веку, администартивном реформом уз државне списе, ,„јулијански календар“ је са промењеном календарском ером и почетком календарске године, преведен 988. за време Василија II Македонца, с латинског који је био званични државни језик Ромеје на јелински. Тако су Срби између осталог, чак и сопствене законе касније „добили“ преводом с јелинског! Тада су у стари србски календар уведени и називи месеци из римског календара, а србска црква се у то време удаљила од западне. Да не буде забуне, једина разлика између Срба у Источној Ромеји и оних етничких у Србији била је та, што су прве звали Ромеји или Власи због хришћанске вере, како Пољаци и данас зову Италијане.

Шест векова касније, Ј. Волф је Источну Ромеју назвао измишљеним именом „Византија“ (од јелинске администартивне реформе 988. до 1453.), омогућивши увођење такозваног „византинског“ календара по ери настанка. Тако је настало и друго прикривено име за србски календар, „византински“ поред већ постојећег „јулијанског“. Кривотворци су записали бајку, како је “византинска ера” рано прихваћена код Срба иако појам Византија постоји тек од XVI века. Промена назива се формално позивала на Септуагинту (5500., Секст), али је 5508. година тобоже била најпогоднија за усаглашавање кругова сунца и месеца код прављења Ускршњих таблица. Да је „византијска ера“ измишљена, чврст доказ је то што пре 988. не постоји ниједан писани документ (Стеванчевић), а с друге стране, римски календарски почетак не може да буде старији од првих писаних трагова с почетка III века с.е. или митског оснивања Рима 753 .г. с.е. У сва три случаја, ромејској или „византинској“ календарској ери недостаје само око 4-5000 хиљада година? [15]

Поред „јулијанског“ календара, у XVI веку је уведен и „грегоријански“ који је уствари обичан папски указ интеркалације, формално у циљу побољшања као и рад М. Миланковића, а суштински из идеолошких разлога, у које је спадао обрачун не само с православном црквом већ и с науком. Ведска традиција, има за основ одређивања датума празника звездану (сидералну) годину, која је ближа од тропске народном предању код Срба, библијском рачунању времена, као и црквеном у хришћанству. Такозвана „јулијанска“ година је ближа звезданој, јер она за разлику од тропске „збија“ прецесију земљине осе (А. Асов), односно прати положај небеских тела. Отуда је звездана година више климатолошка и хелиоцентрична, а тропска технократска и геоцентрична. Поставља се питање, како онда помирити црквени канон с небеском механиком?

Тропска година између пролећних равнодневица и звездана или сидерална се не поклапају, тако, да оне у дужем временском периоду стварају разлику у рачунању времена.[16] Зато је папа Грегорије је у XVI веку донео указ, којим је та разлика календарски усклађена, тако што је петак 5.10 једноставно проглашен 15. 10. 1582, а ова корекција с указом постала је „Грегоријански календар“ (?). Поводом овог чина издата је папска була: Наше залагање било је не само да вратимо равнодневицу на место њој назначено од давнина, а од чега се она од времена Никејског сабора до данас удаљила 10 дана“…која сведочи да је реформа спроведена не због „практичности“, већ тежње Западне цркве да се равнодневица учврсти на 21. март, као што је била на Никејском сабору.

Папској були се успротивио цео бечки Универзитет, а астроном Ванадије из Вероне је папску интеркалацију назвао „бесмисленом“. Ј. Скалигер је сматрао да само јулијански календар може да обезбеди хронолошки систем за непрекидно рачунање дана у светској хронологији. Да би добио периодичност Великог индикта (532.), он је увео „Јулијанско коло“ (532 х 15 = 7980.) или „Круг стварања света“ по древном прототипу, ослањајући се на лесандријске (и сиријске) хронологе које су следили ромејски, али је Гргур XIII корекцију Скалигера прогласио „непогодном“. Ни Скалигер није прихватио папску корекцију, а Н. Коперник је одбио учешће у раду комисије коју је формирао Латерански сабор, због чега је католичка црква 1616. прогласила учење Коперника лажним, а Галилеја натерала да се одрекне Копрениковог учења.

Прихватање папске интеркалација ширено је притисцима, преваром и силом, па је она је била повод Тридесетогодишњег рата и великим жртвама. Петар Велики је 1699. издао указ о новом календару и празновању Нове године, али Руска црква је одбила да прихвати корекцију, Са становишта црквеног канона, папски указ интеркалације нарушава ритам „јулијанског“ календара, смањујући број дана преступне године и доводећи у питање време прославе Ускрса. Тиме, папска корекција подлеже одлуци Антиохијског сабора, да се изопшти онај ко се дрзне да ремети црквени канон. Став водећих научника с краја 16. и почетка 17. века, потврдио је крајем 19. века и В. В. Болотов, члан Комисије за реформу календара у Русији: “…остајем одлучан поштовалац јулијанског календара. Његова изузетна једноставност даје му научну предност у односу на све друге календарске преправке“ (А.Н. Зелински).

„Јулијанска“ година је дужа од сунчане, с просечном грешком од 0,007801 дана. Сваких 128,18869 година грешка достиже један дан. Зато је Медлер 1864. предложио да се сваких 128 година изврши корекција за један дан, с просечном грешком од 0,0000115 дана, која кроз 86956,522 година касни један дан. На другом месту по тачности је Трпковић-Миланковић корекција, па тек на крају грегоријанска на сваких 3322, 2591 година, која има изостанак 3 дана на 400 година (односно 6 на 800). Много тачнија од грегоријанске је поставка Максима Трпковића гимназијског професора, која има изостанак 7 дана на 900 година (675 простих и 225 преступних). Овај рачун даје просечну грешку 0,000023, која кроз 43478,26 година даје изостанак од једног дана. С овом поставком Трпковића, отишао је М. Миланковић на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“.

На „Свеправославни конгресу“, где није учествовало пола православних цркви, изнет је практичан захтев да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна с грегоријанском интеркалацијом. Како би се Трпковићева и грегоријанска корекција „јулијанског“ календара разишле већ 2000. године, Миланковић је предложио, да од секуларних година буду преступне оне чији остатак при деоби с 9 даје за резултат број „два“ (2) или „шест“ (6). Тако је Трпковићев рачун с Миланковићевом поправком, од интеркалације постао чувени „Миланковићев календар“, који Српска црква ипак није прихватила, иако је Миланковић био њен легитимни представник на „Конгресу“. Миланковићева поправка Трпковићеве корекције, усталила се под именом „Миланковићев календар“ иако је то само интеркалација, али треба истаћи да је веома некоректно приписивати туђе заслуге. Ова „новојулијанска“ корекција календара, треба да се зове „ни по бабу ни по стричевима“ именом „Трпковић-Миланковић интеркалација“.

Све корекције осим Скалигерове, Великог индикта и Сотисовог ефекта, ремете ритам старог србског (тројанског) календара, а манипулација с променом његовог имена, доспела је данас до три прикривена назива: “јулијански“, “грегоријански“ и „византински“ по ери настанка, што је „бацање прашине у очи“. Где је ту србски календар Толомеја или Лагића, од кога су направљена поменута три, а који је променом назива при корекцијама склоњен од очију јавности и пао у заборав? „Гурнут је под тепих“, вели алегоријски М. Стеванчевић. Ипак, трагови увек остају. Протокол србског календара једини има ритам: година, месец, дан, који прати савремена компјутерска обрада, док сви остали пишу обрнуто: дан, месец година.

Данас корекција старог србског алијас „јулијанског“ календара стоји „заглављена“ између агресивне рационалности римокатолика с јасним политичким циљем наметања решења и одлучне принципијелности једног дела Источне цркве у одбрани духовности. Грегоријанска интеркалација српског алијас „јулијанског“ календара, прихваћена је у свакодневном животу, али је неке помесне православне цркве нису прихватиле што је њихово канонско право. Што се тиче православних проблем календара не постоји, каже протојереј Радомир В. Поповић: Апели православних …нису канонске природе. Календар одавно постоји и његово питање је решено у духу хришћанског предања цркве. Све новине само уносе смутњу и разједињују духовно и литургијски тело цркве”. У преамбули Душановог Законика стоји: „Овај Законик је постављен од православног Сабора, на челу с патријархом…и духовницима“. Јединство србског државног и црквеног календара, саставни је део црквених правила, по Протоколу у Законоправилу Св. Саве, зборнику грађанских и црквених правила, који за кодекс има србски језик као службени.

Сви стари србски летописи и црквене књиге користе хронологију српског календара, а из старих србских књига може се сагледати висок степен књижевног образовања и продуховљеност србског народа (М. Стеванчевић). Протокол Законоправила, с календарским почетком српске ере бројања времена од 5508., уз специфичну хронологију линеарности и духовности, показује висок степен образованости и продуховљености, која несумњиво недри србски (словенски) род као културни источник холоценске цивилизације. Ако њихови потомци хоће да имају будућност, мораће да упознају сопствену прошлост!

Митолошка и културна матрица Винче и Подунавља, данас је раширена по целом земаљском шару, јер су наши неолитски преци имали цивилизован однос према стварности живећи у хармонији с природом. У србском (словенском) народу, поред осталих културних тековина, одувек постоји Вечити календар, помоћу кога сваки чобанин може на прсте да израчуна било који дан у години. Сваки дан, недеља и месец су поименице јединствени и непоновљиви. Отуда, постоје правила за сваки божији дан усаглашен с менама Месеца, када се сеје, благује, пости или секу дрва.

Човекова средина се може загадити храном, водом и мишљењем, па неолитска култура Подунавске цивилизације Хелма (Балкана) сведочи о првом еколошком календару на свету, насталом као потреба регенерације природе и човека у хармонији неба и земље, која је народни месецослов савршено усагласила с привредом и свакодневним животним потребама у географском поднебљу Седморечја. Култура постоји у континуитету и не напушта се тако лако, како то раде скоројевићи, а Вечити народни календар или месецослов, свакако je доказ мезолитске старости нашег народа на овом простору обитавања, као и његовог дугог трајања на ветрометини Хелма (Балкана).

—————————————————————————–
Библиографија:

М. Стеванчевић, Посебност српског календара, „Светлица“, бр.12, Београд, 2010.

М. Стеванчевић, Н.Тодоровић, М. М. Радовановић, В. Дуцић, М. Миленковић,

Београдска школа метеорологије, Св. III, Београд, 2010.

Јован Д. Кечкић, О питању календара и његовој историји, „Флогистон“ бр. 11, Београд, 2001.

А. Н. Зелински, Конструктивни принципи староруског календара, Београд, 2011.

Р. Поповић, Хронологија и календарографија, Смедерево, 2005.

А. Асов, Словенска астрологија, Београд, 2003.

Н. Остлер, Царство речи, Београд, 2008.

Црква и време, приредио В. Димитријевић, Београд 2000.

М. Гимбутас, Винча, колевка прве Европе, Београд, 2008.

У преводу: Анонимни Равенски, Географија, Лондон, 1696.

У преводу: Диодор Сицилијски, Историја, V, Кембриџ, 1939.

У преводу: М.П. Нилсон, Народни годишњак, Тибинген, 1914.

У преводу: М. Гимбутас, Живе богиње, Лондон, 2001.

У преводу: Ј. Вилсон, Прије потопа, Белбоври, 2001.

Ј. Радојковић, из необјављених извора

[1] Архимед је сматрао да „време“ треба избацити из физике као сувишан појам, а код Архита из Тарента је „интервал у структури космоса“. У хелиоцентричној метеорологији, „време“ је дефинисано као примордијална „конверзија природне силе записане у магнетном пољу Сунца“ (М. Стеванчевић). У народном предању, пресликава га изрека: „Време од дудова листа прави свилу“. Категоријални појам времена решио је А. Манојловић дефиницијом: „Време је мера (неког) процеса“, подједнако важећом, како у материјалном тако и духовном свету (Светлица бр. 15).

[2] Такође, постоји симбол за вечност () на старим србским иконама, а представља прошлост, садашњост и будућност.

[3] Духовни параметар броја три је астрономски: вулкани на видљивој страни сунца се увек јављају три пута, сунце после сваке треће ротације мења магнетно поље, а сунчев ветар или електромагнетна сила са сунца на субатомском нивоу увек удара три пута у Часни крст или атмосферски магнетни фокусатор северне полулопте земље. Отуда изрека: „Три пута Бог помаже“ (М. Стеванчевић).

[4] Шабат је седми дан у недељи код Асираца, од ариј. саб’џ, слава, богослужење, саб’џита, слављен, који су Мисирци звали Сатурнов дан, јер је код њих то био први дан, а библијски „шабат“ је био дан одмора.

[5] Обретеније је празник првог дана Младога лета (9. марта), када се све „обрће“ (ариј. вартана, чин обртања) и креће на боље, зима попушта, дани су топлији, а биљке „крећу“.

[6] Март месец је добио име по Огњу старе године који умире о пролећној равнодневици. Његово оличење је Баба Марта, ариј. марта, смртна, свет смртних, чин умирања, од корена мри. Богиње лета и зиме у србском народном предању су женског рода, Летница (баба Злата) и баба Зима у лику Баба Марте, која „умире“ почетком Младог лета. Отуда је назив за месец „март“ женског рода по Баба Марти, а лат. Mars, бог рата, иако је од истог корена, временски је много млађи. Да би се зло спречило, на сам Марач (1. марта рано изјутра) доноси се кора од корњаче (симбол плодности), за коју још Плиније Старији каже да сузбија чини и служи као противотров, а корњачин оклоп ставља изнад врата куће, да чељад буде здрава и чврста (као оклоп).

[7] „Питали курјака (симбол ноћи и зиме) када је најхладније, а он одговорио: „Кад’ се Сунце рађа“.

[8] „Понт (Црно море), који је у то доба био језеро (склатководно), толико је набујао од река које су у њега утицале, да је…силовито продро у Дарданеле (Хелеспонт) и поплавио велики део азијске обале и потопио знатан део низинских подручја Самотраке. Остаје нејасно, зашто Вилсон и сви остали истраживачи упорно тумаче потоп у сасвим супротном смеру, од Средоземног мора ка некадашњем слатководном језеру?

Код изворних Самотрачана забележено је предање о страшном потопу који их је задесио, када је Самотрака постала острво. Први који је 70-их година прошлог века потврдио Диодорове записе, био је бугарски истраживач П. Димитров, а затим амерички научници W. Ryan и W. Pitman (1998), као и R. Balard (2000), с датовањима између 5600. и 5500. с.е. старости слатководних шкољки и насеља на дубини од сто метара.

[9] Јелини и „Грци“ су два различита народа. Не постоје никакви „Грци“ у историји, већ само Јелини, који су настали у осмом веку с.е. Фалсификована Илијада нигде не помиње називе Европа и Јелини (8 век с.е.), а Македонију назива „Ематија (Медија) љупка“. Творци прве јелинске државе били су Македонци, с хегемоном Филипом Македонским. То је разлог што Јелини никако не подносе македонско име. До стицања независности 1821. године, Јелини су су били уједињени само кад су били покорени (окупирани).У Илијади, име Македоније гласи Ематија, што значи Медија (Доња), а Меди су како кажу Ливије и Соловјев старинци Хелма (Балкана), за које кардинал Еније и Халкокондил кажу да су Срби. Ромејски историци, Лав Ђакон и св. Фотије зову Македонце именом Меди (X век), а Ј. Куропалата и М. Гликас именом Срби.

[10] „Ја сам Антоих (Ан-ти-у-ку-ус), велики законити краљ света, краљ свих земаља, заштитник храмова Есагила и Езида, прворођени Селеукић (Си-лу-ук-ку), Македонац (Ма-ак-ка-ду-на), краљ Вавилона“.

[11] Као што није тачан датум Нове године, није ни тумачење речи „ датум“, која се изводи као скраћени облик средњевековних латинских писара: Hoc scriptum datum est, али, ова реч постоји неколико хиљада година раније у асирском датум, одређено време.

[12] Реч „индикт“ је од ариј. инду, месец, а не од лат. indictio, проглас, од ариј. √ диш, (ис)казати. Индикт је циклус од 15 година, фискалног порекла у вези процене пореза. Редослед датовања индикта у хронологији, добија се тако што се година подели с 15, а остатак је индикт. Ако нема остатка („0“) индикт је 15.

[13] Математичар, К. Ф. Гаус дао је једну математичку основу православне пасхалије.

[14] Рашани (Трачани) су имали бога излазећег сунца (јел. Sabatios, „Исток“), Саватија или Сабатиа (Дионис), за кога Теофан и Прокопије тврде да је име Јустинијановог оца.

[15] Исти је случај са јеврејском ером настанка света, за коју коју О. Шпенглер наводи да је увео Синедрион 346. године, а она је „старија“ скоро три хиљаде година од настанка прве јеврејске државе!

[16] . „Јулијанска“ година од 365 дана и шест часова, дужа је од тропске 11 минута и 14 секунди. Семантички, јелинска реч tropē је од аријског или архаично-српског виттá, обрт, вртети, окренути, а латинско sidereus, -alis, од √ ст, звезда




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *