Држава скрива борбени задатак

Природа сукоба са шиптарским терористима на југу Србије препрека је за остваривање борачко-инвалидских права. Дејан Драгаш оружјем бранио земљу, а војни органи то сматрају редовним задацима у миру

Водник прве класе Дејан Драгаш повређен је априла 2002. године у Копненој зони безбедности уз линију са Косовом и Метохијом. Носио је пуну ратну опрему – шлем, панцир, два комплета борбене муниције. У наређењима која су му издавана јасно је дефинисан непријатељ, у то време – шиптарске терористичке снаге. Како је записано у наредбама, војска је имала задатак да спречи шири напад терориста са Косова на околину Врања.

Извршавајући свој задатак на једној од безбројних чука села Горњи Вртогош код Врања, преврнуло се војно возило којим је управљао, а он зарадио степен инвалидности од 40 одсто. Све то, међутим, није било довољно да бившем припаднику 63. падобранске бригаде, а данас у 39. години пензионеру, држава одобри статус ратног војног инвалида. Разлог – повреде које је задобио нису настале у оружаној акцији одбране државе.

– Први пут сам одбијен аргументом да у време повреде Копнена зона безбедности није ни постојала, иако је општепознато да је успостављена Кумановским споразумом 1999. – објашњава Драгаш, који 11 година води битку за свој борачко-инвалидски статус. – Статус ратног инвалида не могу да добијем јер су дужности које сам извршавао на југу Србије за војне органе „редовни задаци у миру“, иако је реч о борби против терориста

Због злоупотреба и нестручности војних органа, који му не признају да је мисија у којој је повређен била оружана акција, држава годинама одбија да му призна статус ратног инвалида, иако је у сличним околностима његовим појединим саборцима то признала.

– Где сам ја то повређен, ако не на борбеном задатку одбране земље – пита се данас Драгаш.

У Министарству за рад, које се бави и борачком заштитом, ове појмове тумаче уско и само на основу голе војничке терминологије.

– Својство ратног војног инвалида може да се призна само на основу повреде која је настала у време мира, на војној дужности у оружаној акцији одбране државног суверенитета и територијалног интегритета и уставног поретка Србије – кажу у овом министарству. – Како је Драгаш у време повређивања био професионални војник, не може да има статус ни мирнодопског војног инвалида.

Случај водника Драгаша, који се нашао у маказама војне терминологије, али и озбиљнијег питања природе сукоба на југу Србије, међутим, само је један у низу случајева на којима се огледа однос државе према људима који су је бранили. Добар део учесника ратова искључен је из државног система борачко-инвалидске заштите, а Србија и више од 10 година након последњих војних акција нема чист списак учесника ратова.

– Када је реч о нашим правима, држава користи сваку, макар и техничку, грешку да нас одбије – указује Миле Милошевић, председник удружења „Српски ратни ветерани“. – На папиру је око 400.000 учесника рата, мада је тачан број неупоредиво већи. Велики проблем јесте и дефинисање времена формалног учешћа Србије у ратовима, јер се из политичких разлога тиме често манипулисало.

Милошевић каже да је према слову закона Србија била у рату само од 17. августа 1991. до 27. априла 1992, као и током 77 дана бомбардовања 1999. године. Рат у Хрватској на папиру завршен је крајем априла 1992. године, иако је добар део мобилисаних војника ратовао све до 1995. Србија је тако дошла у ситуацију да помаже породицама погинулих бораца и ратним инвалидима, као и да у евиденцији има чак и дезертере из тог периода, иако формално није била у рату.

РАЊЕНИ БЕЗ РАТА

Официри, подофицири и професионални војници не могу да остваре права из статуса мирнодопских војних инвалида. Накнаде и инвалиднине прима 5.000 војних инвалида који су рањени и повређени у миру. Овој категорији припада готово сваки десети корисник државне помоћи, а према грубој рачуници, годишње заједно поделе више од милијарду динара. Реч је о војницима који су повређени на редовном одслужењу војног рока, али и полазницима војних школа и добровољцима.




3 коментара

  1. Dragan

    Takvima koji ne cene sinove majke srbije nije mesto u ovm drustvu pogotovo oni koji odlucuju o takvim invalidima treba se spunim pravom suditi!!! jer takvi razaraju sistem bratkse zajednice i prizeljkuju ono rado ide Srbin u vojnike dva ga vuku a troica tuku takvi za vece potrose neciju boracku penziju a borce invalide osude na glad i bedu!! pa dokle ce mo tako dogurati

  2. Dejan Dragaš

    Zato je vazno da su amnestirani svi teroristi koji su se u vremenu kada sam bio u KZB-u oslobodjeni i da imaju status slobodnog gradjanina Srbije, naravno isplacena im je nadoknada za sve ono sto su prosli, a dobili su i spomenik u znak zahvalnosti sto su se borili za ŠIPTARSKU STVAR, a nama država Srbija daje odgovor:“ Nije bilo ratnog stanja i nemate priznat staž u dvostrukom trajanju!!!“ ima tu još gluposti i nelogičnosti, ali …
    Postavlja se pitanje:“ Gde se traži pravda?“ dali u Srbiji ili u Strazburu!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *