Борац прве категорије: Живим у беди, ал’ заборав ме највише боли!

Милан Перић борац прве категорије Војске Републике Српске заборављен од свих. Живим у биједи и немам ни за лијекове, ал’ заборав ме највише боли! – каже Милан.

У Селу Слијепчевићи код Брчког, закован за постељу пуне четири године, у кући која је – каже – старија од њега, лежи заборављен од свих борац прве категорије Војске Републике Српске и посљедњи размијењени ратни заробљеник с подручја Брчког, 73-годишњи Милан Перић.

“Наш кућни праг не прелази нико ко би могао да нам помогне у болести и неимаштини”, каже Миланова супруга Стоја и кроз сузе слијеже раменима – нама треба све јер немамо ништа.

Ратовао је Милан Перић за свој народ и своју отаџбину Републику Српску од првог дана, седам мјесеци робовао за исте идеале у Мостару. Сада робује, заједно са супругом Стојом и унуком Миљеном, у кући у којој се и родио прије 74 године, у собици од десетак квадрата. Након три мождана удара четири године прикован за дотрајали лежај, с катетером и у пеленама, остављен и заборављен од свих позваних за бригу о човјеку у тешкој невољи.

“Борац сам прве категорије, нема гдје нисам учествовао у рату. Помоћи ниоткуд. Сви кажу ‘Бог је с нама’ а сад ме не види нико” прича Милан.

“Ишли смо, молили смо, нико ни да дође да пита како си Милане, да ли ти треба нешто… Никад нико. Милан је имао права за стамбено збрињавање, да му се направи кућа, али ништа. Само су обећавали. Само су нас лагали”, кроз сузе каже Миланова супруга Стоја Перић.

Након укидања и онако понижавајућих 57 марака социјале колико дистрикт удијели за помоћ и његу другог лица, мјесечна примања ове породице су сведена на 64 марке по основу ратног стажа, понеку надница унука Миљана и пружену руку доброг комшилука. Ни за лијекове и хигијену. Ни за мрвице, а тек за храну.

“За лијекове немам пара, а требам те лијекове. Лежим овђе и патим се као ђаво”, кроз сузе каже 74-годишњи Милан.

Супруга Стоја каже да осим лијекова, у њиховом и више него скромном дому несташица је свега.

“Треба нам све. Од средстава за личну хигијену, преко хране, свега. Он је непокретан, мијењам му пелене. Све кошта, а пара немамо”, каже Стоја.

Уз све невоље ови честити тежаци од прије двије године тугују и за кћерком која је умрла у 40-ој години а Милан чека однекуд макар инвалидска колица да га унук Миљан, кад вријеме уљепоти, до гробља одвезе, да сузу пусти и свијећу упали.

„Волио бих, ако има људи доброг срца, да ми помогну. Колико могу, мени ће значити“ очима пуних суза моли овај убоги човјек.

Хоће, Милане, сигурни смо да их има. Екипа БН ТВ у твоје име прозива и позива да ти преко прага пређу. Само да виде и тебе и Стоју и све што објектив камере није забиљежио. Можда некоме и савјесет проговори.

Жиро рачун код НЛБ Развојне Банке
562 – 004 – 81175894 – 41

на име Милан (Панто) Перић

За уплате из иностранства:

IBAN: BA395620048117589344
MILAN (PANTO) PERIĆ
SLIJEPČEVIĆI BR. 38
76100 BRČKO
SWIFT BIC: RAZBBA22
NLB Razvojna banka a.d.
Milana Tepića br. 4, 78000 Banja Luka
Bosnia and Herzegovina




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *