Биометријски пасоши: чињенице и контроверзе

Пише: отац Оливер Суботић

До данас су мишљења о биометријским пасошима дубоко подељена: политичари и корпоративни капитал их промовишу као решење за унапређење безбедности, док их борци за слободу и приватност личности критикују као један од технократских инструмената конроле у друштву под надзором (surveillance society).

Већ неколико година проблематика биометријских система идентификације заокупља пажњу стручне јавности, али и ширих слојева друштва у целом свету. На подручју наше помесне Цркве ово питање често покрећу православни верници у разговорима са својим парохијским свештеницима и духовницима. Слично је било и у погледу биометријских личних карти, о којима је доста писано у претходних неколико година и ту тему нема потребе ништа додатно апсолвирати, осим евентуално подсетити да грађани имају право да бирају да ли ће на новим пластифицираним исправама имати чип или не (регулисано Уредбом Владе под редним бројем 110-320/2007). У случају да службеници МУП-а погрешно информишу грађане о правима у вези са личним картама (рецимо, уколико наводе да грађани немају право избора у погледу чипа, ако аутоматски уписују тај избор за грађане, ако тврде да ће право избора постојати само још неко време или ако на било који начин доводе људе у заблуду) грађани треба да захтевају дисциплински поступак против њих да би одбранили права својих ближњих који се доводе у заблуду.

Оно што је сада у средишту пажње и што ствара велики број недоумица јесу биометријски пасоши, због чега се велики број верника и свештеника обраћа Центру за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке за стручни савет. Иако је та проблематика комплементарна претходној, она ипак није иста и стога је на почетку потребно навести одређене чињенице да би се избегле произвољности које су, нажалост, често присутне у нашој јавности.

Чињенице

– Пасош је међународна путничка исправа чији технички стандард доносе Уједињене Нације, док је лична карта национални идентификациони документ чији стандард прописује законодавство сваке државе понаособ. Пасош се добија на добровољној основи, док је лична карта (у случају држава које је познају као идентификациони документ) најчешће обавезна (мада постоји један број земаља у којима се и она издаје на добровољној основи).

– Електронски пасоши читљиви на даљину (односно пасоши који у себи имају микрочип – примопредајник) су настали под притиском администрације Сједињених Америчких Држава на ICAO (International Civil Aviation Organization – Међународна организација за цивилно ваздухопловство), тело УН које је задужено за доношење стандарда за путничка документа. Непосредан повод за тај притисак били су терористички напади од 11. септембра 2001. године. После тих притисака, ICAO је донео стандард 9303 којим се уводе и регулишу електронски пасоши.

– Стандард ICAO 9303 детаљно регулише машински читљиве путничке докуметне који се очитавају даљинским путем. Овај стандард не захтева обавезно узимање класичне биометрије (осим слике лица) нити формирање било какве позадинске базе биометријских података. Узимање отисака прстију за електронски пасош се актуелизира тек у тренутку када Европска Унија сасвим неочекивано доноси своју регулативу, проширујући захтев ICAO 9303 и захтевајући од земаља чланица да у одређеном року у своје електронске пасоше инкорпорирају и биометријске податке (отиске прста). Такав пасош се назива биометријски (што је скраћено од електронски пасош са биометријским подацима).

– Динамика увођења електронских пасоша је различита у земљама света: неке су их увеле, а неке тек раде на увођењу. Опсег података који се узима од грађана такође варира. У неким развијеним земљама биометрија се уопште не узима од грађана те су пасоши рађени строго према ICAO 9303 стандарду. Тако САД, као земља која је иницирала доношење овог стандарда, од својих грађана не узима отиске прстију за нови пасош, док су стари обрасци пасоша потпуно важећи до њиховог  датума истицања. Постоје и sui generis случајави, попут Швајцарске, у којој је пре увођења биометријских пасоша спроведен референдум на коме је разлика између оних који су били противници увођења биометријског пасоша и оних који су били за увођење била само један проценат у корист потоњих.

– Неразвијене земље се подстичу на увођење биометријских пасоша тиме што им се даје могућност да са „црне“ листе пређу на „белу“ односно као услов за прелажење на безвизни режим. То је случај и са Републиком Србијом у односу на Европску Унију. За неке земље из региона, међутим, безвизни режим уласка у Европску Унију је уведен годинама раније, без било каквих електронских пасоша и условљавања (то је случај са Републиком Хрватском). То говори да је питање безвизног режима политичког, а не технолошког карактера.

Контроверзе

Контроверзе у погледу биометријских пасоша су почеле већ од њиховог првог представљања јавности. Основна питања која су постављана јесу у вези са безбедношћу података у њима (с обзиром на могућност читања на даљину и смештање биометријских података), затим отварање проблематике приватности података, појачаног надзора грађана и угрожавања дигнитета личности које су под неселективном сумњом државе.

Прва значајна реакција је уследила од престижног FIDIS конзорцијума, а потом и најпознатнијих стручњака за криптографију попут Бруса Шнајера. Контроверзе су посебно добиле на интензитету после „разбијања“ електронских пасоша (који, истине ради, у том периоду нису имали јаку криптографску заштиту.

У погледу права на одбрану људског дигнитета и приватности против биометријских система идентификације су реаговали истакнути представници академске заједнице, попут професора Ђорђа Агамбена (једног од најпроминентнијих представника савремене политиколошке мисли) и професора Роџера Кларка (једног од најутицајнијих људи у свету информационих технологија). Ова два интелектуалца су, између осталог, са презиром одбили позиве да одрже предавања у САД јер су им захтевани биометријски подаци за улаз у ту државу.

До данас су мишљења о биометријским пасошима дубоко подељена: политичари и корпоративни капитал их промовишу као решење за унапређење безбедности, док их борци за слободу и приватност личности критикују као један од технократских инструмената конроле у друштву под надзором (surveillance society). Борба на овом пољу још увек траје и њен исход је неизвестан, мада је притисак првих структура страховит.

Дилеме

Православни верници се, међутим, не интересују толико за питања безбедности и приватности, већ највише питају колико је прихватање биометријских пасоша нешто што је неспојиво са хришћанском савешћу, углавном наводећи упозорења једног броја духовника о томе да је у питању претеча духовно неприхватљивих концепата.

На ово питање је изузетно тешко дати прецизан одговор и појединачна мишљења се доста разликују. Што се саборних ставова тиче, Синоди Руске и Румунске Православне Цркве су одскора дали своја саопштења (Православље је пренело оба става) која се суштински своде на то да не треба осуђивати ни оне који желе ни оне који не желе да узму нове електронске (биометријске) пасоше и да би било добро да држава нађе начина да води рачуна о потоњима. Важно је у контексту ове проблематике напоменути и то да је пре неколико година Синод Руске Цркве означио као потпуно недопустиве пројекте наметнуте уградње чипова у људе (тзв. биочип решења), али то је нешто сасвим различито од биометријског пасоша (мада он лако може бити само један од степеника до биочип решења – погледати текст „Надгледано краљевство“ у последњем броју Svetа kompjutera (11/2009)).

Дакле, помесне Цркве констатују да проблем постоји међу верним народом, али да ову проблематику треба здраворазумски и критички проучавати (пре свега у контексту будућих промена) и да нипошто не треба подизати панику нити сејати раздор међу верницима који имају различите ставове, што би ишло на руку само противницима Цркве. У контексту таквог става истиче се да не сме доћи до поделе међу верним народом у погледу тога да ли неко жели или не жели да узме биометријски пасош и да је то остављено на личној одлуци и да одлука (ма каква да је) свакако не значи одвајање од благодати Христове. Тиме је велики део дилема за православне хришћане решен, бар за сада – остаје проблем праћења будућих токова који су пред нама, поготово уколико буду тежили ка недопустивим технолошким концептима (попут биочип имплантата).

Лични став

И на крају, ево и личног става аутора текста, који је само једно од многих мишљења кога никога не обавезује.

На првом месту пажњу треба обратити на чињеницу да је пасош документ на добровољној основи, за разлику од личне карте, која је обавезна (бар у Србији). То практично значи да пасош нема концептуални потенцијал обједињавања свих докумената који има лична карта (под условом да се очува суверенитет националних држава у свету) и он тешко може прерасти у, рецимо, универзално и ултимативно средство плаћања или неки сличан технолошки супстрат тоталног надзора. Додуше, има стручњака који тврде управо супротно, да ће пасош фактички у једном тренутку постати лична карта, поготово у оквиру регионалних савеза попут ЕУ, што није искључено и остаје као валидан аргумент за даљу расправу.

Ипак, у погледу биометријских пасоша се реално мало што може учинити осим покушаја пролонгирања важења старих пасоша (тренутна скупштинска иницијатива је да стари пасоши важе до 2010. године). Било би добро да држава омогући коришћење старих образаца у ширем временском опсегу него до сада јер  је готово извесно да ће се десити један број безбедносних пропуста с обзиром на проблематичност саме технологије која се користи у њиховој изради.У сваком случају је паметно сачекати искуства других земаља, поготово економски развијених.

Друго, важно је схватити да суштински проблем није ни електронска лична карта у садашњем облику – више пута је истицано да хришћанима не сметају чипови ни пластифициране карте (сличне микрочипове носимо у мобилним телефонима и halo картицама), већ сам концепт тоталног надзора личности који би се у будућности лако могао спровести интеграцијом садашњих докумената у један јединствени и обавезујући којим би се обављале све трансакције у друштву. У том случају би човек био под аутоматским и паноптичким надзором са једне стране, а зависио би од електронског начина плаћања са друге и тако фактички изгубио своју аутономију и независност у односу на државу (што је сан сваког ауторитарног и тоталитарног режима). Дакле, није проблем у садашњем облику личне карте са чипом, већ у њеном будућем развоју узимајући у обзир њену концептуалну потентност и доминантне технолошке и друштвене токове.

Треће, чини се да је далеко значајније уложити труд да се задржи већ добијена алтернатива у погледу личне карте (могућност избора новог обрасца са чипом или без њега) него улагати труд у оспоравање биомеријских пасоша. Та алтернатива се може задржати само уколико критична маса грађана узме нови образац личне карте без чипа. Према званичним статистикама, око 25% становника Србије узима нови образац без чипа, што је одличан однос, поготово ако се у обзир узме изражена медијска кампања у корист чиповања, незаконито понашање једног броја шалтерских службеника (који буквално „салећу“ људе да узимају чиповане обрасце) и дискриминисан положај оних који узимају нови образац без чипа (јер морају да мењају личну карту сваки пут када мењају стално место боравка). Ако се овај бројчани однос задржи (сваки четврти образац без чипа, што би у крајњој инстанци било преко милион грађана) то ће показати да у српском народу још увек постоји јака воља, критички дух и постојаност личности, толико важни у времену глобализације.

Четврто, и најважније: овој проблематици је потребно приступати трезвено и „хладне главе“, како доликује православним хришћанима и избегавати крајности које воде у заблуде и поделе. Прва крајност је ултралибералан став, оличен у хришћанима који очигледно сматрају да Црква треба да некритички прихвата све тековине савременог друштва и који се чуде зашто се овој проблематици уопште придаје важност. Суштински гледано, то је став a priori капитулације пред светом зарад комодитета и потрошачког начина живота, без имало осећаја хришћанске одговорности. Друга крајност је псеудоревнитељског карактера, када се у име православности одбацује свако технолошко решење, у свему проналази некаква завера и уноси немир и раздор међу вернике са различитим апокалиптичним најавама. Суштински гледано, то је став људи који немају јаку веру у промислитељску делатност Бога и ослањају се пре свега на себе и своје снаге. Узани пут који води између ове две крајности јесте критичко промишљање света који нас окружује, трезвеност у расуђивању и храброст у деловању, промишљање решења у саборном духу и строго држање јединства Тела Христовог.

С тим у вези, у овом тренутку би било веома пожељано организовати једну свеправославну стручну конференцију, детаљно размотрити горенаведена питања и изаћи са једним заједничким ставом који би имао посебну јачину. На основу тога би могао уследити и уједначен став помесних Цркава да би се разрешиле недоумице и избегле крајности и поделе међу верним народом. Надамо се да ће то такве иницијативе доћи ускоро, можда баш у оквиру наше помесне Цркве, која је већ дала свој допринос организовањем више стручних симпосиона и израдом стручних студија из ове области.

*Текст је настао 2009. године

Извор: Човек и технологија




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *