Алек и Бота

Пише: Михаило Меденица

Влада ће по свој прилици заиста бити експертска, о чему сведочи и састанак Александра Вучића и Бориса Тадића, младог и неафирмисаног политичара, који је после неколико неуспелих покушаја да гостује у Жикиној „Шареници“ одлучио да своју памет, визију, идеју и домаћи кајмак понуди будућем мандатару.

aleksandar-vucic-boris-tadic

Разговор је, кажу, трајао тачно 77 минута, од којих је Тадић читавих 30 потрошио на убеђивање Вучића да није онај стари; да га је село променило; да људе више не дели на оне са стеченим дипломама и оне друге, добијене поузећем; да Крунску никада није доживљавао као своју адресу; да је радећи као оператер у „Теленору“ научио да слуша глас народа; да ће вратити Томи зимске гуме и, напослетку, да је он био тај који је са скривеног броја знао да назове у глуво доба ноћи и прошапуће: „Алек, ти си?! Волим те, али не онако као што Палми смета, већ као човека, државника, европејца српског порекла и Србина бриселске вероисповести!“

Тридесет минута је потрошио затим и Алек, на тренутке раздвајајући прсте како би помиловао по коси саговорника у крилу, објашњавајући Тадићу да ни он више није онај исти који је беџ убадао у јуначка прса кад одлази на туширање; који је био министар информисања у време криволова на новинаре; који је куповао стан са погледом на Ирак, Индију и Пакистан и много пре Радоша Бајића урезао на равногорској букви: „Аца и Дража, то су срца два“; који је захтевао да се Токио упише у катастар као заселак Бајчетине и, напослетку, да му је сад криво што је на те анонимне ноћне позиве реаговао грубо: „Знам те усташо, ко си! И преци су ти били усташе, објавићу сутра на насловној ‘Велике Србије’! Дођи у ‘Пинки’ ако смеш, да се порвемо у дечјем базену, ђубре проевропско!“

Након 60 емотивних и катарзичних минута потенцијални коалициони партнери су десет минута причали вицеве о Дачићу, симболично поцепали заједничке фотографије затурене у новчаницима, усагласили ставове да на евротротинету нема места и за распеваног буцка, под чијом се тежином неколико истих већ сломило надомак ЕУ, као и да су програми СНС-а и НДС-а готово идентични.

– Порнић ко порнић, бре! Зар је важно ко је сценариста… – сликовито је, кроз шалу, провукао Тадић, искористивши последњих седам минута разговора за аргументовано и достојанствено образлагање зашто је баш он идеалан коалициони партнер: „Моооолим те, Алек, прими ме! Моооолим теееее… Викаћу ако ме не примиш у владу, па нек људи на улици помисле шта хоће! Уживаш у мушким сузама, је л’ да, шмрц, шмрц… Е, па није ме срамота, плакаћу, скинућу се у бретелку и попети на симс, па ти види… Нећу да се враћам на село, бре! Нећу више да ме зезају на пијаци како сам политичка уседелица и како ћу да завршим као млада негде на Пештеру ил’ Голији!“

– Добро, де, видећемо нешто, само се прибери! Ево ти план реформи, обриши се, ево ту ми је негде и „мерцедесов“ знак, па се играј мало док се не вратим! Не знам, бре, шта ћу више с вама – прво Дана Драшковић зове и моли да јој негде запослим оног трута, сад ти… Ај видећу, мислим да је остала слободна једна мешалица за „Београд на води“ ако је Човић није безецовао, онда… – дипломатски је будући мандатар приволео младог и неафирмисаног политичара да сиђе с Небојше Стефановића кога је подметнуо под прозор, и достојанствено напусти седиште СНС-а како је у њега и дошао.

Напослетку, уз поздрав: „Хвала ти што си ми направио странку“, „Ма, нема на чему, и ти би за мене исто урадио! У ствари, јеси…“, завршен је састанак у трајању од 77 минута.

Отприлике као некад на „Палми“ два сата по поноћи.

Иста минутажа, слична тематика…




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *