Документарни филм „Ви идите, ја нећу“ Заснован је на књизи „Љетопис Новог Косовског Распећа“ Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића из Бјелог Боља код Пећи.
Берлински Конгрес 1878. године мјења границе на Балкану. Аустро-Угарска добија Босну и Херцеговину (БиХ). Праве се планови за стварање „босанске нације“.
Приликом снимања филма „Иродови синови“ забележено је обиље материјала којег је, због временске ограничености, било немогуће уврстити у овај документарно-аналитички пројекат. Зато већину наших саговорника додатно представљамо појединачним видео записима.
На данашњи дан прије 74 године усташе су на Билогори у Хрватској побиле више од 500 Срба, углавном жена и дјеце. „Над нашим члановима породица са Билогоре и Грубишног Поља, само зато што су били српског рода и православне вјере, у озакоњеном злочину Независне Државе Хрватске /НДХ/, почињен је страховит и здравом уму тешко појмљив злочин“, рекао предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић.
Војни теоретичари и данас се споре око времена званичног настајања специјалних јединица у оквиру регуларних војски. Нема слагања ни у идентификовању земаља у којима су званично формирани први састави за дејства под којима се најчешће подразумевају герилске, диверзантске и друге акције на ратишту – углавном у плићој или дубљој позадини непријатеља. Постоје дилеме и око основних задатака специјалних јединица, посебно када се зна да поред квалитета борачког састава, у великој мери зависе и од расположивог наоружања.
Мало сам се био расписао задњих дана, па реко бићу миран једно време... Не да враг мира, прелетим мало по фб, и опет прича како нас је, ето, неко завадио, велике силе управљају са нама, има лоших људи и код нас и њих, као сви ми имамо неког тамо, удатог или ожењеног, и да су криви ратнохушкачи са обе стране...
Своје успехе у Првом светском рату Србија је платила огромним жртвама, по последњим подацима говори се о 1.250.000 погинулих војника и цивила. Што у процентима говори да је Србија изгубила око 28% од свог предратног становништва. Многи од њих своје кости су оставили ван своје отаџбине. Не постоји данас прецизан податак колико је српских војних гробаља широм света али се наводи да је тај број већи од 200. Било бих их и далеко више да се нису погинули на Солунском фронту ексхумирали и пребацили у српско ратно гробље на Зејтилнику.
У Цркви Пресвете Богородице и на гробљу у Гораждевцу код Пећи данас је служен помен Ивану Јововићу (19) и Пантелији Дакићу (12), који су мучки убијени пре 13 година када су на њих, док су се са још педесетак српске деце купали на реци Бистрици, из аутоматског оружја пуцале „непознате особе“.
Већ 25 година у српском народу постоје људи који су дошли са стране, и зову их ПОСМАТРАЧИ... Сједили и посматрали су у Крајини, сједе у РС и Србији... Сједе и посматрају, шта радимо, како се понашамо, шта мислимо, колику плаћу имамо, колико трошимо, колико смо се задужили, колико треба да вратимо...
Данас се обиљежавају 24 године од страдања 69 српских цивила и војника на Петровдан 1992. године, у сребреничким селима Залазје, Сасе и братуначиким Биљача и Загони. Тада су нестала и 22 Србина.
Од српског гробља направили су парк са великим спомеником у славу терористичке ОВК, засадили дрвеће и поставили клупе. Ту се одмарају, ту и се деца играју.
Кад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав. Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни део народне ношње, једина је капа на свету, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!
Једини грех им је био то што су одбили да се повинују плану међународних моћника и што су бранили српско достојанство - хапшени су, илегално пребацивани преко границе, потврдгнути тортурама, па на крају и под сумњивим околностима умирали у ћелијама хашком казамата, док су се Насер Орић, Готовина или Тачи шепурили као „хероји“ и заузимали фотеље.
У првој линији, под Кожухом, јула 1916. године дошуљала се једна бугарска патрла до наших ровова, на стотинак метара, и војници повикаше да су донели један пакет на дар. Оставише замотуљак и вратише се. Наши војници су узели и опрезно одвили неколико хартија. У последњој је био умотан човечји измет.
У априлу, 1999. године, у време НАТО бомбардовања СР Југославије, на аеродром на Крфу слетео је транспортни војни авион, без јасних обележја војске којој припада. Глас о томе брзо се проширио овим грчким острвом, изазвавши гнев житеља што се њихова ваздушна лука користи за операције против Срба.
Филм „Иродови синови“ је документарно-аналитичка прича о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској, који је кроз минуле деценије прикриван, излаган политичком ембаргу, забранама и цензури. Нигде у свету није забележен ни један пример постојања логора смрти за децу осим у НДХ. Зато филм посебну пажњу обраћа страдању деце, бавећи се узроцима овог свирепог злочина, откривајући истовремено његову дубину, улогу римокатоличке цркве, али и онога ко је деценијама био чувар ове страшне тајне и крашких јама.
Србија, данас, живи као да ју је цео свет проклео! ...А мој је задатак, као хроничара овог времена, да не упрљам Бога у себи и сведочим по својој чистој савести за будуће генерације још нерођених људи.
Један од најславнијих и најпознатијих српских ратних подвига у Првом светском рату јесте освајање Кајмакчалана. Вест да је наша војска након изгнанства поново ступила на земљиште своје државе, одјекнула је широм света готово као и победе на Церу и Колубари.