Бабо

Од свих књига, које сам до сада написао, ова књига је најтеже потекла из мене. Она је проживљено и истинито сведочење о догађајима који су се десили пре више од две деценије, а који су у мени, као flashback-ови, будили веома јака осећања, која су, у великој мери, била подстакнута и мојом емотивном везаношћу за тај очев завичај, који сам посећивао у моме детињству. Реч је о подручју у близини Петрове горе, на коме је од давнина живео и опстајао српски живаљ, као и на подручју целе Крајине. Ту је живео и преживео усташке прогоне и клања.

Књига сведочи о недавној, новој изложености српског живља злу које је насрнуло на њега са исте стране. Овога пута тај живаљ није успео, а могао је да је било куражи и умећа, да се одбрани, па је морао да масовно напусти свој завичај.

Срдачно Ваш,
Милорад Улемек Легија

(…)
Ишао сам за тимом који је водио Буба Занети. Видео сам како показује својима ко да намести тромблон на цев, а ко да спреми бомбе. Овде друго и није могло. Скучен простор и слабо прегледно. Само бомба.
Стигли смо до места одакле се малопре преговарало. Чучали смо један иза другог. Буба Занети подиже руку и видим како четворица повадише осигураче из својих бомби. Када је спустио руку, они се усправише и завитлаше бомбе ка главном бункеру. Чим су детонације одјекнуле, тројица, који су имали намештене тромбоне, усправише се и испалише их у истом правцу. У том моменту с наше леве стране и мало испред места на коме смо стајли, зачу се пуцњава.
Шуца је почео са „роштиљањем“. Исмет је ударио са своје стране, где год да се налазио. Тутњава и повици су одјекивали са свих страна. Оквири су пражњени и мењани. Бомбе су бацане. Фијукало је са свих страна. Били смо тако распоређени да смо скоро сви свима били на линији ватре. Меци су прелетали из свих праваца преко траншеја у коме смо били. У том момету на везу ме је цимнуо Раша, који је са својима био на другој страни, где је био и Метални.
– Реци, Рашо! Је л’ има помака?! – питао сам га вичући из свег гласа, јер је пуцњава око мене била заглушујућа.
– Има, има! Ево упали смо им овде у ров! Ови Бабини чисте. Сад их и ви стисните са ваше стране! – викао је задихано у своју моторолу.
– Добро, добро, само цепај! Сад их не пуштамо! – викао сам.
Видео сам како момци залазе иза ћошка и пробијају се ка главном бункеру. Кренуо сам за њима. Наишао сам мало даље на још једно рачвање, али се са њега видело главно утврђење на неких двадесетак метара. Видео сам неку шипку која је сада била накривљена, раније је вероватно, док је на овоме месту постојао ред и поредак, служила као јарбол за заставу.
Буба Занети је поделио свој тим и свака екипа је отишла другом траншејом. Како је Буба Занети повео једну екипу, ја сам остао са другом. Десет метара даље ров је опет скретао. Стали смо, и видео сам вођу екипе како је иза ћошка истурио огледалце и у њега вири. „Паметан мали“, помислио сам. Све ове форе смо научили током претходних борби широм ратишта. Нажалост, и то учење је скупо плаћено, уосталом као и свака друга школа. Али, нема везе, битно је да се учи, па макар и на својим грешкама.