Пише: мајор Горан Митровић
Где се крије 51 милијарда долара које је опљачкала „демократска“ власт последњих десет година?!
Из Србије је у првој деценији после петооктобарског пуча изнето преко 51. милијарда америчких долара, зарађених на илегалан начин! Органи Европске уније знају где се овај новац слио, исто као што знају и крајњу одредницу пара из земаља региона, али покушавају да целу аферу заташкају како би опљачкане земље наставиле да узимају скупе кредите и остале у дужничком ропству.
На крају 2012. године укупан јавни дуг Србије је износио 17,56 милијарди евра, односно 22,8 милијарди долара. Због презадужености и ниских фискалних прихода недавно је порез на додатну вредност (ПДВ) у Србији повећан са 18 на 20 одсто, а већ се размишља о даљим повећањима и то свих пореза и доприноса.
Организација Global Financial Integrity (GFI) из Вашингтона је у свом извештају од децембра 2012. објавила табелу на којој су рангиране државе по илегалном изношењу новца из њих, у периоду од 2001. до 2010. године. На првом месту, од укупно143 земље налази се Кина са просечно изнетих 274,170 милијарди долара годишње, а Србија је на високом 16. месту са просеком од 5,144 милијарде долара годишње, односно преко 51 милијарде долара за посматрани период!
GFI у својим извештајима прати само токове новца преко банковних рачуна, а не врши процену колико је пара из неке земље изнето у готовини, тако да је укупна сума изнетих средстава далеко виша од објављене.
Новац о коме се ради није зарађен само класичним криминалом, већ и кроз корупцију и утају пореза. Када би се макар део тих пара вратио у Србију, ПДВ би могао да буде испод 15 одсто, пензије би се редовно исплаћивале, и то у увећаном износу у односу на данашње, а држава не би морала да се задужује у иностранству. Управо ово последње је, међутим, разлог због кога Србија од међународне заједнице не може да очекује помоћ у повраћају изнетих средстава.
Одмах иза Србије на поменутој листи, на редном месту број 17 налази се Пољска, са укупно изнетих 40,77 милијарди долара. Пољска је чланица Европске уније и за очекивање би било да је илегалне токове новца ставила под контролу, тако да они не представљају значајну ставку у одливу средстава из земље. Очигледно је да није тако.
Република Хрватска би током лета требала да постане чланица Европске уније, а на поменутој листи GFI-а заузима 39. место са укупно изнетих 15,25 милијарди долара у периоду од 2001. до 2010. године. На једном месту пре је Бугарска са укупно изнетих 15,85 милијарди долара, док је Румунија на месту 55 због 8,84 милијарде долара трансферисаних у поменутом временском периоду.
Само чланство у Европској унији очигледно је да није никаква гаранција да ће се пресећи илегални токови новца. Роџер Хелмер, британски политичар и бизнисмен, недавно је од Европске комисије затражио да се испитају трансфери новца из Хрватске у Лихтенштајн, док је бивша министарка, а садашња представница Румуније у Европском парламенту Моника Маковеји тражила да се Хрватска задржи по посебним мониторингом и после приступања ЕУ. Ни један предлог за сада није усвојен.
Иза целокупне конструкције која се зове Европска унија стоје моћне банкарске куће. Власници централних банака најважнијих европских држава су приватни финансијски институти који тако стичу и одлучујући утицај у Европској централној банци, али и у Европској банци за обнову и развој, Светској банци, Међународном монетарном фонду… Све поменуте институције живе од давања кредита првенствено земљама у транзицији, у које спадају Србија, Хрватска, Румунија и Бугарска.
Када би се пресекло илегално одливање пара из тих држава оне више не би имале разлога да се задужују и тако би биле под смањеном контролом финансијских центара, а управо тако нешто они не желе.
Из Хелверовог захтева јасно произилази да су европске институције обавештене о најважнијим токовима новца из Хрватске, те би за очекивање било да се исто зна и за остале државе. Међутим, из ЕУ још не показују спремност да та сазнања искористе за прекид илегалних пословања. Са друге стране, пре две године су немачке власти од једног достављача, односно банкарског службеника, откупиле дискете са подацима о рачунима немачких физичких и правних лица у Швајцарској. Преко поменутих спискова откривене су велике утаје пореза, а на крају је Немачка успела да наметне свој захтев Швајцарској и Лихтенштајну о размени података о рачунима под шифром. Немачка се заштитила од одлива новца, а шта је са осталим земљама Европе?
По званичним подацима из самог Брисела, Европска унија је пред референдум у Хрватској о приступу у ту земљу инвестирала 390 милиона евра, како би обезбедила да хрватски бирачи гласају за приступање Унији. Референдум је одржан 22. јануара 2012. године и поред обилне финансијске помоћи и отворених уцена и притисака тек се једна трећина Хрвата са правом гласа изјаснила у корист приступања њихове земље ЕУ. Референдум је, ипак, успео, будући да је на њега изашло једва 43,51 одсто гласача.
Иако инвестиција од 390 милиона евра изгледа као велика сума, не треба испустити из вида да је само 2010. године (последње године коју обрађује извештај GFI-a) из Хрватске изнето 1,010 милијарди долара илегално стечених пара!
Европска Унија, очигледно новцем хрватских грађана плаћа њихово пристајање на даљу отимачину. Истоветна ситуација је и у Србији, која је далеко страшније опљачкана од Хрватске.
Посматрано по годинама, из Србије су паре изношене следећим темпом (приказано у милијардама долара): 2001. године 4,080; 2011. године 5,469; 2003. године 7,409; 2004. године 9,776; 2005. године 6,434; 2006. године 5,407; 2007. године 4,194; 2008. године 0,212; 2009. године 5,713 и 2010. године 2,750.
О свему овоме званичници, како Европске уније, тако исто и опљачканих држава, најрадије ћуте, јер свако има неки свој интерес у целом овом послу. Политичари ЕУ су на платним списковима моћних банкарских корпорација које изнети новац користе да би дале скупе кредите истим тим, опустошеним државама, док домаћи политичари ћуте јер добар део изнетих пара управо од њих и потиче и завршава на њиховим тајним рачунима у иностранству.
У Хрватској је у међувремену Адриатиц institut покренуо иницијативу за поновно одржавање референдума о приступању Европској Унији, а Наташа Срдоч испред ове организације захтева да држава затражи враћање опљачканих пара.
У Србији сви још увек о томе ћуте.
