Басна француског писца Жан де Ла Фонтена о вредности слободе
Један вук беше кожа и кост,
тако пси добро чуваху имања.
Тај вук срете једног од њих,
Ухрањеног и лепог, који не знаше за пост;
Дебелог, са сјајном длаком,
Изгубљеног, после дужег лутања.
Вук би желео напасти га радо,
Као што је некад спремно јуришао на стадо.
Али, требало се борити,
А овај пас препун снаге,
Не би био надвладан борбом лаком.
Тешко би се он дао уморити.
Вук му дакле приђе понизно,
Кренувши у разговор издалека,
Врло љубазно.
Поче да дели предивне похвале
Како су снаге овог пса све процвале.
„Само од вас зависи, драги господине“,
одговори с висине угојени пас.
„Ако желите да будете снажни,
са пуно хране читаве године,
напустите шуму и гладовања ужас.
Крените за мном и бићете важни.
Све ваше колеге у тешком су стању,
Јадни су и бедни, у сталном бежању.
Њихов је крај у исцрпљености, у страшном умирању.
Какав је то живот без мира и сигурности?
Зар је шума боља од пуних тањира?
Следите ме, и не бојте се будућности“»
Вук запита:
„А шта би онда био мој посао?“
„Скоро ништа“, одговори пас.
„Лајати за људима из чиста мира,
Посебно за онима што просити траже;
Затим махати репом пред свим укућанима,
И увек радити како газда каже.
За то се добија врло добра плата:
Пилеће кости и храна из палата,
Без да говоримо о силним миловањима.“
Већ унапред вук гледа да је дошао час
Када ће његови проблеми заувек проћи.
И у томе ужива сластећи се среће
Која ће за њега ускоро доћи.
Док је он тако са псом ходао,
Примети он длаку на његовом врату,
Како је мања, излизана, као нека крагна,
И запита смело, јер га брига нагна:
„Шта вам је то на врату, поштовани друже?“
„О, готово ништа“, пас се мало трже.
„Па како то ништа?“, вук забринут гледа,
„Читаво је ваше крзно више него лепо,
А врат вам је ружан.
Има нека беда,
Која чини да не могу поверовати вам слепо.“
„То је тако мало важно“, пас настави.
„На мом је врату од каиша траг,
Којим сам привезан у моме дворишту.
Али ништа страшно. Газда је мој благ.“
„Привезан?“ зачуди се вук.
„Ви не можете ићи куд вас ноге носе?“
„Не баш увек, морам признати“, изусти пас.
„Ипак морам рећи да то није ништа.
Наспрам оног што ми домаћини доносе.“
„За вас је то ништа, а за мене тако важно.“
Одговори вук убедљиво, снажно.
„Ваше тањире не желим ни мало.
Ја знам да имам од свих веће благо,
Које нећу дати јер ми је тако драго
Мени је слобода најмилија.“
Рекавши то вук побеже.
И још данас у шуми завија.