Суботица је брже-боље пошто јој је – како је истакао локални шериф – „министарство одало признање“, истичући ефикасност овдашњег Центра за социјални рад, потписала протокол са министром Александром Вулином. Такозвани Протокол о сарадњи о радној активацији корисника социјалне помоћи. Чак и звучи као фашизам, а реално то и јесте.
Корисницима мизерне социјалне помоћи, намеће се тако обавеза да помоћ државе зараде по вишеструко нижој цени него да су ангажовани по било ком уговору који егзистира на овдашњем тржишту рада. Зарадити социјалну помоћ можда некоме звучи само популистички и маркетиншки погодно средство за манипулацију, али у реалности подразумева жестоко кршење неколико конвенција и докумената о људским правима, а у складу је са овдашњим добрим обичајем да се немоћнији и слабији – понизе и искористе. Причом о „одрађивању“ социјалне помоћи, није само дат конкретан смисао овом жаргонском и иначе погрешно коришћеном облику глагола „радити“, већ је њоме пуштен и пробни балон за будуће пројекте типичне за тоталитарна друштва.
Правдање њиховог бесплатног ангажовања чињеницом да због изузетно лоше економске ситуације морају вратити држави оно што им даје, ако не другачије, онда радом и то на најгорим пословима, благо речено, покварено је. Таквим се средствима служе искључиво јако злочести људи. И знамо да су јако злочести људи склони моћи и гомилању функција. Проблем настаје када у јавности готово да и нема реакција на потезе тих јако злочестих људи и када се на тако покварен потез не реагује. Оне секунде када су се грађани Србије пристали на такву уредбу, а Суботичани ето имају „срећу“ да о њиховим људским правима брину правници који људска права не би препознали ни да их ударе посред чела, пристали су на све што ће нам ова дубоко контролисана држава приређивати у веома блиској будућности.
За оне који тога нису свесни, граница која је овом уредбом померена, померена је заувек. Приморати економски немоћне да ринтају за социјалну помоћ, под претњом да ће им помоћ бити укинута, зове се принудни рад. До момента када ће се то звати концентрациони логор, дели нас само још једна уредба, којом ће бити прописано да ти исти несрећници морају становати у баракама ограђеним бодљикавом жицом, а да ће им се због трошкова исхране и смештаја, од социјалне помоћи одбити 95% износа који им припада. Од принудног рада до логора дели нас само још један једини корак.
Суботица је вероватно врло смишљено одабрана за почетак једне класичне фашистичке акције. Суботичани се, наиме, врло ретко јавно буне. Нова мултинационалистичка власт практично је сабила у ћошкове готово непостојећу грађанску опцију, незапосленост је већа него икада, шверц поново цвета, а националисти су у последњим двадесет и пет година, врло успешно сегрегирали град. Сада, када су националисти обавили свој прљави посао, тло за националсоцијализам је дубоко узорано. Преостало је још само да никну побацане семенке.
У сусрет фашизму иду и коментари на друштвеним мрежама, а предњаче мишљења како су корисници социјалне помоћи по дефиницији нерадници и углавном припадници једне мањинске националне заједнице за коју се везују одређени стереотипи тог типа. Уосталом, зар није то редослед? Зар после кристалне ноћи није дошао принудни рад? Чињеница да се отворени фашизам на друштвеним мрежама, посебно у коментарима, не модерира аргумент је више за најбитније од свих питања: КО ЈЕ СЛЕДЕЋИ?
Извор: Autonomija.info