Република Српска

Голготу не могу да забораве

Са учесницима Возућко-озренског марша „Стазом егзодуса“, 20 година од прогона. Поход дуг 22 километра. Помен за убијене у Цркви Светог Ђорђа у Стогу

Ozrensko-vozucki-mars

Осми пут заредом од пада Возуће и дела Озрена у муслиманске руке, прогнаници некада искључиво српских села, маршом „Стазом егзодуса“ обележили су тужну годишњицу у знак сећања на 10. септембар 1995. године.

И дописник нашег листа нашао се на старту возућко-озренског маратона у Тумарама (Лукавац, Федерација БиХ) на Озрену и прешао пут дуг 22 километра до насеља Стог у општини Завидовићи, који такође Дејтонским споразумом припада ФБиХ.

Аутобуси са учесницима марша у рано јутро пошли су из Добоја до Тумара, одакле је њих 550 кренуло на дуг пут, симболично назад у возућки крај, одакле су их муџахедини и здружене јединице тадашње Армије БиХ прогнали.

Колону је предводио Зоран Благојевић, председник Завичајног удружења Завидовићана. Позади Раденко Лукић, пазио је да неко од учесника не заостане.

– Жеља нам је да та маршрута убудуће увек буде са Озрена према Возући, а никада више из Возуће, како је то било септембра 1995. – каже Лукић.

Прво село кроз које су „маратонци“ прошли била је Горња Бријесница, а затим су се ређали Малчићи, Боровци и само једно бошњачко село Аљковићи, где су први пут „маратонци“ доживели непријатности. Неколицина оних који су се окупили узвикивали су „текбир“, жене су наговарале децу да бацају каменице на њих, а упућено је и неколико псовки из гомиле. Срећом, није било потребе да интервенише полиција.

После ове „авантуре“ наишли смо на српска насеља Лозна, Пејановићи и Каменица, а у њима, нигде живе душе, само скелети некада лепих кућа озренских домаћина, који су ту живели.

– Овај марш је у нашој јединици од прошле године била честа тема и одлучили смо да овог 10. септембра организовано наступимо. Готово да нема међу нама припадника који је са ових простора, али смо одушевљени озренско-возућким питомим крајоликом и причама које смо слушали док смо марширали – каже за наш лист официр Младен Миличевић из јединице Трећег ВРС пука.

Ozrensko-vozucki-mars-2– „Новости“ су једине већ годинама уз нас од старта марша до одредишта у Стогу и прво што погледамо увече на интернету и сутрадан у штампаном издању је извештај са наше манифестације – открива нам члан Организационог одбора Бојан Благојевић и један од најагилнијих у Завичајном удружењу Завидовићана.

После више од шест часова хода стигли су на одредиште у Стог.

– Због година се не усуђујем да кренем на овај пут, али сам свих ових година из поштовања на завршној церемонији у Стогу. Дођем са својим Возућанима који су, као и ја, изгубили најдраже у протеклом рату. Дан уочи марша на академији у Добоју добила сам постхумно орден за супруга Миладина, чији су посмртни остаци много после ратног сукоба пронађени у масовној гробници без главе – каже нам Ружица Пејић.

Изморени, али расположени учесници марша у Цркви Светог Ђорђа запалили су свеће и положили венце за погинуле и нестале.

– У рату сам остао инвалид, али никада нисам пожалио за својом жртвом, јер смо бранили нашу нејач. Барем на овај начин се одужујемо онима који су положили животе у тој неравноправној борби – каже нам возућки борац Зоран Панић.

ОДГОВОРНОСТ

Стравични злочини почињени су у септембру 1995. године, за које до сада нико од починилаца и наредбодаваца, осим благе казне за начелника Генералштаба АБиХ Расима Делића и двојице команданата Трећег зеничког корпуса, није позван на одговорност, нити кажњен.

Према службеним подацима, приликом пада Возуће у јесен 1995. године нестале су 454 особе. Недостаје још 137 бораца и цивила страдалих приликом пада Возуће и они су још предмет манипулација Института за нестале БиХ.

 

Новости

Напиши коментар