Пише: Слободан Маричић
Слика ратног ветерана из Другог светског рата „последњег преживелог из његове јединице“ једна је од најпопуларнијих на друштвеним мрежама. Једино је проблем што нико не зна ко је, и одакле је дека са слике. Британци су мислили да је њихов. Американцима је јасно да је њихов. Аустралијанци нису сумњали да је њихов. Зашто је онда усликан у Москви? И да ли је уопште био војник?
Дека са грудима пуним ордења, шета сам по улици пред стотинама посматрача. Нека парада је у току. Дека док шета брише сузу на образу испод десног ока. Наравно, као сваки прави дека, има седе бркове и шешир на глави. У левој руци држи шарено цвеће и још шаренији балон који покушава да му се измигољи из руку.
Интернет тврди да је дека последњи преживели члан његове јединице која се борила у Другом светском рату – неке је однело време, а неке гранате – и тај „интернет“ потпуно је заљубљен у њега. Фотографија је недавно постала вирална и на Фејсбуку је прикупила милион лајкова.
У коментарима испод слике људи се углавном диве, али и раде оно што најбоље раде на интернету – препиру се. Постоји конфузија око националности главног јунака приче, па тако читав низ земаља тврди да је дека баш „њихов“.
„Сам је, али је јак за своје војнике, прави амерички ХЕРОЈ“, написала је извесна Ширли Џ. Буркс.
„Учинили сте нас веома поносним, само се надам да ће ваша жртва одржати Аустралију поносном и јаком и да ће те такозване избеглице поштовати нашу земљу“, истакао је Еди Двајт, човек по чијој се профилној фотографији може закључити да је и он могао да се бори тада.
„Надам се да ће овај господин прочитати ово. Учинили сте ме поносним што сам Британац, хвала вама и свим вашим саборцима за жртву коју сте дали да освојите слободу за нас“, навела је Вивијен Томас.
Али где је фотографија заиста направљена? Постоји неколико трагова који воде ка решењу да је дека врло вероватно из Русије, пише Би-Би-Си. Ако се зна где треба да се гледа и ако се погледа мало боље у позадини може да се види застава Русије.
Осим тога и ордење на грудима јунака је руско. Све то указује на Дан победе, дан када се обележава капитулација нацистичке Немачке и када на хиљаде војника у Москви једним гласом викне „ура“.
„Верујем да ћу узнемирити људе када кажем да је ово у Русији и да је он био припадник Црвене армије. Дан победе је руски празник“, написала Кортни Хазелтон у коментару иза којег је ставила и један смајли, ваљда да би људи лакше поднели потенцијално болну чињеницу.
„Фотографија делује као да је направљена у Русији јер изгледа да руска застава виси на бандери у позадини. Генерација из Другог светског рата, без обзира на то за коју су се земљу борили, је највећа генерација“, додао је на то Марк Малуф.
Ту су и они којима његова националност није важна, већ његов допринос човечанству. Само су срећни што одају почаст човеку који је ризиковао живот за пораз нацизма.
„Мени није битно из које је земље… Сви су имали рат у којем су се борили и посао који су морали да одраде. Било би лепо када би се сви савезници окупили и прославили заједно“, пише Џоди Реид.
„Бог га благословио, без обзира на то из које је земље“, истиче Афлред Бабл.
Неки сајтови су навели да је фотографију направио Александар Петросијан, познати фотограф из Санкт Петербурга који има много пратилаца на друштвеним мрежама.
Петросијан је након тога то потврдио за Би-Би-Си и рекао да је фотка направљена 2007. године током параде за Дан победе у Санкт Петербургу и то у Невском проспекту, главној улици у граду. Међутим, ништа више није могао да каже о ветерану.
„Нисам разговарао са њим, само сам га фотографисао“, рекао је Петросијан.
Каже да је свестан да је његова фотографија постала вирална и наводи да већ годинама кружи по руским друштвеним мрежама и код људи буди сличне реакције, али да му није јасно због чега је тек сада и баш сада ван Русије постала тако популарна.
Према његовим речима, фотографија је дотакла толико људи због „искрене људске емоције“.
„Емоција и енергија – уколико су пренети на фотографију онда је она постигла свој циљ“, рекао је Петросијан.
„Ово ме је додирнуло, знам да његови другови из војске шетају поред њега као духови“, написао је тако Марлон Б. Ибона на Фејсбуку испод слике.
„Могу само да замислим како се осећа. Напустио сам кућу са веома блиским пријатељем и вратио се без њега. Од тада је прошло 20 година и није нимало лакше“, додао је неко ко се на Фејсбуку зове Блинк Лајт Јир, са све уз коментар постављеном фотографијом силуете која салутира испред заставе САД.
Би-Би-Си истиче да су у покушају да идентификују деку са фотографије контактирали Удружење ветерана Санкт Петербурга, али да нису успели у својој намери.
Петросијан је након тога фотографију поставио поново на своју страницу не би ли неко можда идентифковао деку. Међутим, онда је, наравно, кренула нова расправа – о томе да ли дека изгледа довољно старо да буде ветеран Другог светског рата.
Нико није могао да потврди ко је он, иако га је једна особа препознала и поставила још једну његову фотографију снимљену тог дана, само из другачијег угла.
Доктор Игор Сутјагин, руски војни стручњак, каже за Би-Би-Си да је могуће да човек на фотографији има 75 година.
„Људи су углавном са минимум 17 година могли да приступе Црвеној армији, али би могао да уђе и са 13 уколико би био један од ‘Синова пука’ – сирочића које је усвојила Црвена армија и који су се борили уз своје старије и одрасле колеге“, каже Сутјагин.
Према томе, уколико је он отишао у војску у последњем тренутку, у пролеће 1945. године, онда би на Дан победе 2007. имао 79 година. Сутјагин каже да дека на десној страни сакоа носи медаљу „Реда патриотског рата“, коју је Совјетски Савез делио онима који су имали улогу у војсци током Другог светског рата.
Осим тога, наводи да је мало вероватно да је дека био неки високи официр и да је вероватно био обичан тинејџер који је успео да преживи све страхоте – официри углавном носе своје униформе на парадама за Дан победе. Али, да ли је он последњи из своје јединице?
Без његовог идентитета није могуће рећи.
Музеј Другог светског рата у Њу Орлеансу процењује да око 430 америчких ветерана умире сваког дана, један на свака три минута. Како наводе, само их је 700.000 остало од 16.000.000.
Процењује се да за 20 година више неће бити никога.
Недељник
